Šešelj, deset godina posle

Kad su me iz Srpske radikalne stranke, svojevremeno, priupitali: "Hoćeš li da napišeš tekst o Vojislavu Šešelju, za knjigu koju pripremamo o njemu - prihvatio sam.

Odmah.

Ishitreno!?

Zašto?

Hm? Kad sam rekao "da", a čovek često pogreši, ako ne i uvek, kad kaže "da", pomislio sam: ništa lakše, očas ću ja to.

Znam čoveka toliko godina, od časa kad je stradavao pod Titovim režimom, "ratovao s Pozdercima", kad je bio disident, pa kad je ušao u opoziciju... Od časa kad su on, njegov kum Vuk Drašković i, ako me pamet ne vara, Mirko Jović krenuli da formiraju stranku, o čemu sam, tada, napisao takav tekst, da bih ga, najradije, zaboravio... Sećam se da sam pominjao nekakvu četničku koreografiju, nekakve kame i noževe... Ne da me je neko, prisliljavao, da baš takav tekst napišem, nego nešto još rđavije od toga: iz ubeđenja!

Priznati sebi da grešiš, verujte mi na reč, najteže je. Kao, što, verujem, da je najopasnije gledati sebe u ogledalu. Jer, svakome, kome je stalo do sebe, najteži je jutarnji susret s ogledalom. Da li prilikom brijanja, ili šminkanja. U tih nekoliko minuta prođe vam život, ma kakav, i ma gde bio...

Dakle, prvo kao novinar najtiražnijeg lista u "velikoj Jugoslaviji" " Večernjih novosti", pa kao odgovorni urednik "Novosti plus", glavni urednik "Nedeljnog telegrafa" (u doba kada su ga pokrenuli Slavko Ćuruvija i Momćilo Đorgović") i naravno preko mog nedeljnika "Svedok", susretao se s njim, Vojislavom, često, nekad zbog intervjua, pokatkad zbog razmene informacija, a Bog me i - svađe.

I toga je bilo.

Dakle, svega se sećam, ali napisati tekst o Vojislavu, čoveku koji danas nije ovde, o čoveku koji je u Hagu zatoćenik "Dvorca Ševeningen" (Ševeningen je meni ostao u sećanju po šahu i "ševenninškoj varijanti u sicilijanci), a ne po zatvoru i sudu, (koji je, iz ko zna kojeg razloga, nazvan Međunarodni sud pravde"?!), ispostavilo se nije lako.

Knjiga nije novina, a ovo i nije običan tekst, koji mi novinari "odradimo" mahom na iskustvo i (ne)proverene činjenice.

Jer, pošten da budem, Vojislava čovek može da ne voli, može i da ga mrzi, može da se slaže, ili ne slaže, ali jednostavno, čovek mora da ga ceni.

Dakle, evo i sad, dok ispisujem ove reči, bojim se da se ne ogrešim: da pod uticajem činjenice da je on(uz Dragoljuba Milanovića u Srbiji, doskora) jedini politički zatvorenik u kazamatu Evrope, ne napišem nešto mnogo bolje o njemu nego što jeste, ili pak, da sam pod teretom burnih događanja nešto o njemu, doktoru nauka, uspešnom profesoru, uzornom suprugu i roditelju, sjajnom i visprenom političaru, sjajnom taktičaru i stamenom strategu, prevideo ili, jednostavno, zaboravio!?

Jer, sećanja blede, nisu uvek ni tačna, nekad ih ulepšamo, najčešće prilagodimo sebi i svojim zahtevima, a mnoge, bitne karakteristike, jednostavno, potisnemo u sebe, ili što je običaj, u nas Srba, zaboravimo.

Jer, u principu, slabo pamtimo, ali zato - brzo zaboravljamo...

Vratiti se u prošlost, teže je nego vinuti se u budućnost.

Ne znam zašto, baš ovog časa, setio sam se jednog detalja, koji, možda, može, da objasni kako Voja funkcioniše...

Samo što je svanulo, samo što se pojavio novi broj "Svedoka" na kioscima, moj mlađi sin, tada, sasvim mali, danas najveći kritičar mog načina razmišljanja, Milanče, počeo je da me budi:

- Šta je Miki?

"Tajo, zove te neki čika na telefon, kaže da se zove Vojislav Šešelj, kaže mi Milanče, koji je siguran sam, i tada čuo za Šešelja, ali nije znao i ko je, i šta je...

Onako bunovan, dohvatih se slušalice: - Koje dobro Vojislave, da me budiš ovako rano, pitam Šešelja?

"Imaš li 300.000 dinara?", reče Šešelj!

-Pitam zbunjeno:- Za šta ti treba?

"Tebi treba. Za sud! Objavljuješ laži o meni!

 Pretrnuh, i razbudih se. Tad je na snazi bio "Zloglasni Šešeljev zakon o informisanju". Taj zakon, ispostavilo se, em nije bio Šešeljev, već republički, em su od njega, na kraju balade, mnoge redakcije imale veliku vajdu. Kazne nisu plaćale, ali su mnoge redakcije od svojih i domaćih sponzora pare redovno dobijali za kazne, ali to je druga tema...

- Gde si, pitam Šešelja?

"U stranci, u Zemunu, čekam te, reče Šešelj.

Prebirao sam po glavi, šta sam to objavio da me Šešelj tuži? I, setih se; Objavio sam neki tekst koji mi je poslao faksom, pred samo zaključenje broja, dr Vojin Dimitrijević...

Uzeo sam taksi i sjurio se u Zemun...Obezbeđenje SRS me je odmah uvelo u kancelariju lidera stranke. Tamo su, uz Voju sedeli Toma Nikolić i Aleksandar Vučić. Mrtvi ozbiljni. Gledam ih i razmišljam...

Šta u tekstu nije tačno?!

"Dobro, bre, Dinjo, zašto objavi ovu laž, da moram da te tužim, pita me Voja?"

Toma i Aleksandar ćute.

- Šta nije tačno? A, ako si me tužio, što si me zvao, pitam.

"Nisam te još tužio, evo ti original dokumenta, da se uveriš da te je Vojin Dimitrijević debelo slagao. Objavi u idućem broju. Šalio sam se, nisam te tužio.

Tako sam sačuvao "trista iljade, ali priči nije kraj...

Dođem u redakciju, okrenem telefonom Vojina Dimitrijevića i kažem mu da mi je Šešelj dao original dokumenta koji mi je on poslao faksom i da Šešelj tvrdi da me je Dimitrijević obmanuo!?

- Evo za sat-dva ti šaljem pravi original. Da se uveriš da ne lažem ja, nego Šešelj, reče mi Vojin Dimitrijević.

Dokument nisam dočekao!! I, otad, a prošlo je mnogo godina, sve do svoje smrt - Vojin Dimitrijević mi se nikad više nije javio!

Možda je zaturio original svog  falsifikata!? Ko će ga znati?

Ovo je, samo jedan, od detalja o mom iskustvu sa Šešeljom, ali mogao je Vojislav, tada, zaista, po zakonu da me osudi. Ne zato što je "Šešeljev zakon" bio rđav, nego što sam naseo na trik Vojina Dimitrijevića i objavio ćistu laž o Šešelju...

Dr Vojislav Šešelj je, po mnogo čemu, izuzetak koji ruši mnoge dogme i mnoga pravila. U to sam uveren.

Dakle, pokušavam da budem potpuno iskren, jer drugačije i ne vredi, možda bih čitaoce mogao i da "prevarim", ali ne i Vojislava...Istina, iskustvo me je poučilo da apsolutne istine nema, da stvari (i činjenice), mahom, nisu ni bele, ni crne, već, i na žalost, sive...

Uostalom, šta god o Vojislavu napisao, oni koji ga znaju, odmah će znati da li sam u pravu, oni koji ga ne znaju, njima je svejedno.

One, treće, i najbrojnije, a s njima se Vojislav najčešće susretao (ne znam da li i sada?), zlonamerne, njima i ne vredi pominjati činjenice, jednostavno ih ne uvažavajaju, a i tumače ih, ili po svojoj potrebi, ili pre bi se reklo, po nečijem nalogu...

Dakle, mislim, da je moj stari drugar, da ne upotrebim reč - prijatelj, mnogo je profanisana, izlizana, izanđala, urušena, u Hagu, bad badava!

Kad je odlazio, sam, bez poziva i prisile, dakle dobrovoljno, već tada je ispunio uslov - da se vrati odmah, ili bar brzo.

Međutim, lažni tumači "svetske pravde" namenili su drugačiju ulogu dr Vojislavu Šešelju, lideru Srpske radikalne stranke.

Istorijsku?

Ispostavilo se, da oni koji su u Beogradu pisali (ili suflirali) optužnicu, a i oni koji su umislili za sebe da su tumači ovozemaljske pravde, da su slabo znali Vojislava, da ga zapravo nisu uopšte znali, ili da su bili obmanuti, da će, oni, sa Šešeljom izaći lako na kraj.

Pogrešili su grdno, ubeđen sam, jer s njim, Vojislavom, neće izaći na kraj, ali će on, najverovatnije, biti njihov kraj...

Jer, ceo svet, i oni koji poštuju Šešelja i oni koji ga ne cene, i oni koji ga ćekaju i oni koji žele da ostane tamo doživotno su zatečeni: susreli su s čovekom koji veruje u ideju s kojom je otišao u Hag, s čovekom, koji je mnogo, i u mnogo čemu erudita, s čovekom koji ima nameru, a to i uspešno radi-dokaže svima, i ovde i tamo, i u Beogradu i u Hagu, da je Tribunal farsa.

Da je tamo, u Hagu, put do pravde teže naći nego rešiti nerešivu kvadraturu kruga. Ali, on, uveren sam, ubeđen je da će je rešiti.

Svedok sam da mnogi ljudi, koji u svakom slučaju, nisu pobornici Šešelja i njegovih ideja oduševljeno pričaju o suđenju na kojem je Šešelj sam protiv svih, ali da se u sudnici, taj manjak igrača ne primećuje, čak, kao da u sudu ima više Vojislava nego onih sa togama, perikama i odorom koje, valjda, treba da pokrije - nepravdu koja se oseća i visi u vazduhu.

Sa mnogim potezima i političkim idejama dr Vojislava Šešelja, nisam se slagao, a i sad se ne slažem. Za neke, pak, njegove ideje, mislim da su u, biti, u suštini, u zamisli, genijalne i da je on, dr Vojislav, jedan od onih političara koji u sebi skriva tanane ideje vragolana Tila Olijenšpigela, ali i strateške zamisli jednog Botvinika, ili Laskera u šahu, i na kojima bi mu pozavideli i najveći mislioci sveta.

U jednom času, on je, sam, i scenarist, i režiser, i glumac i publika.

U drugom, sve to, samo obrnuto.  Naša (ne)srećna zemlja u svojoj, mahom, nerazumljivoj istoriji, imala je mnogo kneževa, careva, kraljeva, predsednika i vladara, ali malo državnika.

Ne bih hteo da poredim ljude iz raznih vremena, nemam čarobni metar za to, ali, ubeđen sam da bi Srbija danas, da je, kojim slučajem Šešelj ovde, a ne tamo u Hagu, bila drugačija.

Bolja?

Ne znam?

Rđavija?

Ne znam.

Ali, drugačija - znam.

Sto odsto.

Srbija bez i Srbija sa Šešešljom, nije isto, nema jednakosti.

Hag, očito, ne zna šta će sa Šešeljom.

Najradije bi ga pustili, ali on ne ispušta njih.

Hag, dakle, za razliku od onih koji su ga odavde "spakovali" tamo, nema pravo rešenje.

Ovdašnji, imali su samo jedno: da Šešelj bude tamo, a ne bude ovde!?

I, da su sigurni dok je - tamo.

Možda će ovo, što sad pišem, zvučati mnogima kao jeres, ili glupost, uostalom, papir trpi sve, posebno gluposti, a, zar ne, samo je glupost večna.

Šešeljev povratak u Srbiji, kad bude, a, i, ako ga bude, opet će, i još jednom, promeniti sliku Srbije?!

Na bolje?

Ne znam!

Na gore?

Moguće!

Ali, i ovako, kako je sad, to više ne liči ni na šta.

Pogotovo ne na zemlju koja ceni svoju slobodu, samostalnost, nezavisnost, koja veruje u reč i čestitost.

Sve se polako pretvorilo u šalu i komiku, da se bojim, ako se nešto, i to brzo ne promeni, da će Srbija samo imati prošlost, ali ne i budućnost.

Sadašnjojst već nemamo.