Jugoslavija je marta 1941. potpisala bolji sporazum sa Hitlerom, nego Drašković, jula 2005. sa NATO, ili Dačić aprila 2013. sa EU, Ešton i Tačijem

Da se u ovim gorkim trenucima - kad se Srbija svojevoljno odriče tapije nad svojim Kosovom, kad se ljulja Vojvodina, a meškolji Raška oblast, vlaška krajina se još ne oglašava, malo i našalim:, ukoliko autoputem idete do Niša, sa BG tablicama - putarina je, valjda, 900 dinara!

Ukoliko umesto BG imate NATO tablice - džabe!!

Dakle...

„ U Srbiji si, stranče,

i tvoja sloboda i čast su na sigurnom“

(Kolumbijski pesnik, Neoftali Sandovala, 1998.)

Ovu misao pesnika Neoftali Sandovala pročitao sam poodavno, ali se uvek, odmah, po obznani nekog sporazuma koji potpišu „naši“, u naše ime, a sa njima, kao i sad aprilskog Sporazuma između Beograda i Prištine, iliti Sporazuma Dačić(Vučić)-Tači (Ešton) - naglo setim, kao što sam je se setio i posle potpisivanja „Sporazuma“ Vuka Draškovića (u ime SCG?!) i Jap de Hop Šefera (u ime NATO).

I tada i sada jedna mračna misao me je morila: da li je Srbija u Srbiji slobodna, ili je pod okupacijom, pre svega svojih domaćih ljudi, koji, možda, opčinjeni EUropskim putem Srbije, čine to što čine, pa i ono što, verovatno, nikad činili ne bi...

Samo, ovde u nas Srba, ništa slučajno nije, a iako slabo pamtimo, a brzo zaboravljamo, uveren sam da dugotrajno „oranje po zdravoj pameti“ daje svoj rod, a da nije tako, pa ne bi valjda znamenita „drugosrbijanka“ Vesna Pešić rekla za Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića „da su to njena najmilija deca“.

Uz to, ovde, većina Srba je to zaboravila, svojevremeno zasađeno seme zla ili „Apel - Preokret - Srbiju u „Evropu, Evropu u Srbiju“ (autorskog čeda Vuka Draškovića i Čede Jovanovića)koje sad daje rod...

Zato, evo, i spiska inicijatora i podržavalaca velike proEUropske inicijative, usudio bih se da kažem, antisrpske, da se zna koji su, i da ostane, negde - zapisano...:

političke stranke: Liberalno demokratska partija - Čedomir Jovanović, Srpski pokret obnove - Vuk Drašković, Socijaldemokratska unija - Žarko Korać...

Regionalne stranke, partije i organizacije manjina: Sandžačka narodna partija, Demokratska partija Sandžaka, Savez bačkih Bunjevaca, Odbor za ljudska prava Preševa i Bujanovca - Belgzim Kamberi...Sindikat koji je bio u Vladi Zorana Đinđića - Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata - Ranka Savić i Dragan Milovanović.

(Ovaj Apel bio bi nemoguć bez inicijative, pomoći i podrške organizacija i pojedinaca iz civilnog društva).

Tada su apel potpisali i:

Latinka Perović, Rajko Danilović, Mirko Tepavac, Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava, Miljenko Dereta, Građanske inicijative, Maja Mićić, Inicijativa mladih za ljudska prava, Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Vesna Petrović, Beogradski centar za ljudska prava, Milan Antonijević, Komitet pravnika za ljudska prava, Jelena Milić, Centar za evroatlantske studije, Dušan Bogdanović, Fond Biljana Kovačević Vučo, Pavel Domonji, Ivan Kuzminović, Izabela Kisić...

Ideja Srbiju u Evropu, Evropu u Srbiju šira je i univerzalnija od političkih stranaka, sindikata, nevladinih organizacija...

Zbog toga smo ponosni, pričali su osmišljivači Deklaracije, na imena istaknutih ličnosti iz javnog života koje su ovaj proglas podržale. Među njima su: Bora Todorović, Jelisaveta Seka Sablić, Filip David, Vidosav Stevanović, Puriša Đorđević, Mirko Đorđević, Predrag Koraksić, CORAX, Ratko Božović, Svetislav Basara, Boško Jakšić, Dragoljub Todorović, Srđan Ćešić, Kosta Bunuševac, Josif Tatić, Janja Beč Neumann, Vladimir Kravčuk, Drago Kovačević, Goran Marković, Fahri Musliu, Pavle Sekeruš, Mirjana Karanović, Jovan Ćirilov, Mirko Gaspari, Irfan Mensur, Ivon Jafali, Veljko Đurović, Srba Travanov, Dragan Velikić, Mijat Lakićević, Miladin Kovačević, Milojko Pantić, Dobrivoje Tanasijević - Den Tana, Olivera Ježina, Miša Brkić, Predrag Sarapa, Nadežda Gaće, Dinko Gruhonjić, Ivana Bajić, Srna Lango, Nikola Đuričko, Goran Jevtić, Stevan Filipović, Branislav Trifunović, Lena Bogdanović, Nikola Čuturilo, Biljana Cincarević, Vlada Divljan, Nikola Kojo...

Zašto ih poimenice pominjem?

Prvo, rekoh, da se ne zaboravi, a drugo, da ne bih prepričavao Deklaraciju samo ću, ovde, na ovom mestu da pomenem jedan delić te Vukove i Čedine, pre svega, umotvorine:

„... Odbijamo da se povlačimo i pravimo kompromise s antievropskim uzurpatorima naše budućnosti. Ne smemo i nemamo pravo da odstupimo pred istim idejama koje su nas devedesetih gurnule u krvavu avanturu, koja se okončala istorijski najvećim porazom Srbije i srpskog naroda. Mi smo završili u izbegličkim kolonama i redovima pred ambasadama zemalja u koje su nam otišli najbliži, dok je Srbija osramoćena zločinima koji su u njeno ime počinjeni prema drugim narodima i njoj samoj. Te snage su se sada ujedinile oko zajedničkog cilja, da podignu barikade na svim putevima koji nas vode ka Evropi...“

Dakle, da tužno nije, moglo bi da bude: vratite se na deo spiska potpisnika?!

Ko je od njih završio u izbegličkoj koloni?

Niko!

Pre bi se reklo da su završili u vilama na Dedinju, ili su osvajačkim pohodom prisvojili, recimo „Čika Ljubinu“ ulicu, ili završili u „demokratskim stanovima“ od desetine ari!

Ko je od njih čekao u redovima pred ambasadama, pretpostavljam za vize?!

Ali, donekle su i u pravu, većina ovih potpisnika je svakodnevno u redu pred ambasadama EU i NATO zemalja, čekajući na prijem, grabeći na - koktel, povodom Dana nezavisnosti, ili nekog drugog važnog dana u istoriji tih zemalja koje su bez odluke Saveta bezbednosti 78 dana bombardovali SCG.

Majke mi...

Dobro, ali otkud mi uopšte ideja da „Vukov sporazum u ime SCG sa NATO, ili ovaj u Briselu, poredim sa Sporazumom iz pradavne 1941. godine stare i trule Jugoslavije sa Hitlerom?!

Samo, pre nego što objasnim, da podsetim:

„Kad počne rat, prva žrtva je istina. Posle smrti istine - dolaze laž i obmana; narod je kljukan propagandom.

A kad rat prestane, zvanični krugovi nemaju hrabrosti da to priznaju i verovanje u propagandnu mitologiju se nastavlja“, rekao je 1970. Ričard Krosman (Richard Crossman), laburista, nekoliko puta ministar u vladama Velike Britanije, koji je za vreme Drugog svetskog rata služio u Ministarstvu psihološkog ratovanja.

Rat sa NATO paktom je prošao, ako je prošao. Istina, ne bombarduju nas, ali zato nam, valjda, za uzvrat, kao gest svoje dobre volje - otimaju - teritoriju. Kosovo i Metohiju, uz lakonsko objašnjenje: to je realnost i situacija na terenu. Samo, na severu KiM je situacija na terenu drugačija, realnost je drugačija, ali taj teren za NATO i EU silnike ne važi - suspendovan je!

Istina, za mnoge mondijaliste, ovde, kao da rata i bombardovanja nije ni bilo. Kao da brojni spomenici nekoliko hiljada nedužno ubijenih civila ne postoje...Kao da ih nema.

Oni, EUrofanatici (a i EU se ljulja u samrtnom ropcu!) nit vide spomenike, nit vide ruševine, a onkolozima je zabranjeno da obelodanjuju podatke koliko je žitelja Srbije umrlo od galopirajućeg raka, leukemije i drugih znanih i neznanih bolesti, prouzrokovanih u akciji „Milosrdni anđeo“ koji se bacakao bombama sa osiromašenim uranijumom!?

Sad, polako, pošto je prva žrtva rata - istina sahranjena, na videlo dana isplivavaju i laži i obmane.

Tadašnje i sadašnje.

Jasno je da Vuk Drašković nije SAM osmislio Sporazum i sa Jap de Hop Sheferom potpisao to što je svojim parafom overio.

Jasno je da u celoj priči iz 2005. uloga tadašnjeg (kasnije satelit ministra vojnog) Prvoslava Davinća - nije zanemarljiva.

Sad je, valjda, osam godina posle, posle ovog što nam se (opet) događa - jasno zašto je bilo bitno i hitno razbiti do kraja Vojsku Jugoslavije, pa Vojsku SCG i sad smanjiti vatrenu moć Vojske Srbije.

Šta će nam naša vojska, kad će NATO da nas čuva (pročitah, u to doba, a gde bi drugde, no na sajtu B92, u rubrici komentari na vest?!).

Uz to, jasno je da ni ostali „čimbenici“ tadašnjeg Saveta ministara nisu mogli baš toliko da budu neupućeni, koliko su se pravili ludi i nemušti, a još manje je bilo moguće da ni ondašnja vlade Srbije i Crne Gore nije imala pojma - šta je to Vuk Drašković - potpisao!

A potpisao je: oduzimanje dela suvereniteta Srbiji i Crnoj Gori na neodređeno vreme!

To što Sporazum nije ratifikovan, koga je briga, stupio je na snagu danom potpisivanja.

Ratifikacija, je mogla i sutra, i juče, a može i nikad!

Sporazum važi!

Zbog odbijanja tih ili sličnih uslova u Rambujeu (koje je Vuk parafnuo), u svetu je prvo ubijena srpska istina, a tek onda su usledili 78 dana besomučni, bestijalni i bezumni napadi NATO po vojnim objektima, mostovima, bolnicama, drumovima, školama, stanovima, Televiziji, autobusima, vozovima, gradskim pijacama...

Red „pametne“, red kasetne bombe, pride one sa osiromašenim uranijumom...

Tada je, te 2005., u miru, zarad odbrane Srba na Kosovu (kakva besmislica i budalaština!?) SCG parafom Vuka Draškovića dozvolila da postanemo zemlja ograničenog suvereniteta, uz ustupanje istih onih mostova, puteva, rafinerija i drugog baš onima koji su nam to - rušili i razrušili, a uz to i koriste bez prave nadoknade.

Pa koga su tada to Vuk Drašković i njegovi naredbodavci zezali?

Ma kakvi zezali, i njih su zeznuli, zeznuli su nas mnogo ranije, a zezaju i danas, a da stvar bude tada, šest godina ranije, još komplikovanija, pobrinuli su se i tadašnji predsednici vlada Srbije i Crne Gore, dr Vojislav Koštunica i Milo Đukanović, koji su se „branili ćutanjem“, a tadašnji i sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i Tomislav Nikolić su, svako u svoje vreme, svome stadu poručili „da svaka priča na temu Sporazuma ruši kredibilitet zemlje?!“

Istina, Tadić je tada, sam, u ime države, sa Kondolizom Rais parafnuo sporazum , ali...

Dakle, svršena stvar.

Srpski rečeno, „Zemljo, otvori se...“

Da li smo mi, Srbi, osuđeni na vekovni „ples sa Vukovima i Vučićima“.

Jedan drugi Vuk (Branković) je, čini se, neopravdano pretvoren još pradavne 1389. godine u oličenje izdajstva i izdajnika, a ovi moderni Vukovi i Vučići, prvo 616 godina posle Kosovskog boja, pa sad 624 godine docnije - prete da pomrače i preotmu slavu Vuka Brankovića.

Ipak, u svemu tome ima i male olakšice: istorijsko pamćenje Srba, pre svega Srbijanaca, je i kratko i površno.

Mi, Srbi (Srbijanci) ne pamtimo ama baš ništa. Jer, da pamtimo, znali bismo da je Jugoslavija (Dragiša Cvetković i Cincar Marković), pre 72 godina, 25. marta 1941. u Beču, sa Hitlerom (oličenom u potpisu njegovog ministra Trećeg raja Joakima fon Ribentropa) potpisala sto puta bolji, časniji i pošteniji ugovor (po Jugoslaviju, dakle i Srbiju) nego što je jula 2005. učinio Vuk Drašković, a verovatno bolji i od ovog, zasad, samo parafiranog, a još „nepotpisanog sporazuma“ kod baronice Ešton.

Ondašnja „Politika“, od srede 26. marta 1941. godine (koju nam je dostavila princeza Jelisaveta Karađorđević, hvala joj beskrajno) na prvoj stranici je objavila:

Utvrđivanje odnosa između Jugoslavije, nemačkog Rajha i Italije

JUGOSLAVIJA JE PRISTUPILA PAKTU TRIJU SILA POD USLOVOM DA ZA SVE VREME TRAJANJA RATA NEMAČKA I ITALIJA NE TRAŽE PRELAZ NITI PREVOZ SVOJIH TRUPA PREKO JUGOSLOVENSKE TERITORIJE

l Nemačka i Italija potvrđuju svoju odluku da će suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije svagda poštovati

l Posle potpisivanja protokola o pristupanju Paktu triju sila juče popodne su g. Cvetković i Cincar Marković bili primljeni kod g. Hitlera koji je s njima duže konferisao

To je „Politika“ pisala tada ( o Sporazumu SCG - NATO  i Srbije i SAD još nije?!) a sada se vidi iz Sporazuma Vuka Draškovića sa NATO, da su Hitlerovi uslovi bili blaži, bolji, povoljniji i časniji nego ovi koje je, navodno, zbog puta u Europu parafirao lider Srpskog pokreta obnove, tadašnji ministar spoljnih poslova SCG, zagovornik bespogovornog puta EUropu po svaku cenu (i bez Kosova i Metohije) ali i čovek čija uloga u ratovima na ovim prostorima, ako je već o njima reč, nije zanemarljiva.

Naprotiv...

Istina, da ne krivim Vuka Draškovića previše i unapred, možda je i tada, osam godina pre, dakle 2005. kad je parafirao spoorazum, a i danas Dačića, aprila 2013., ali simtomatična je izjava Vučića „Vlada može da padne, ali Sporazum mora da se - sprovede.

Istina, dosad se pričalo „samo mora da se umre“, ali došla su nova EUropska vremena!?

Možda je Vučić, kao svojvremeno Vuk postao - vidovit?

Možda je Vučić obavešteniji od nas običnih smrtnika, ali ako sve zna, a ćuti, obavezan je da i nama jasno kaže o čemu se radi.

Ovako ostaće, a biće tako zanavek, anatema naroda na Vuka Draškovića da je, iz čista mira parafom 2005. uskraćen deo suvereniteta Srbiji, a na Dačića (Vučića) da je aprila 2013. u miru, svojevoljno i dobrovoljno, parafnuo da Srbije pokloni tzv. nezavisnom Kosovu 13,2 odsto svoje teritorije!?

Amin.

PS: Pošto čujem i čitam da je Vučić odlučio - referenduma će biti, možda bi pitanje moglo da glasi:

Da li ste da se Srbija pripoji Kosovu (i Metohiji)!?

Šešelj, deset godina posle

Kad su me iz Srpske radikalne stranke, svojevremeno, priupitali: "Hoćeš li da napišeš tekst o Vojislavu Šešelju, za knjigu koju pripremamo o njemu - prihvatio sam.

Odmah.

Ishitreno!?

Zašto?

Hm? Kad sam rekao "da", a čovek često pogreši, ako ne i uvek, kad kaže "da", pomislio sam: ništa lakše, očas ću ja to.

Znam čoveka toliko godina, od časa kad je stradavao pod Titovim režimom, "ratovao s Pozdercima", kad je bio disident, pa kad je ušao u opoziciju... Od časa kad su on, njegov kum Vuk Drašković i, ako me pamet ne vara, Mirko Jović krenuli da formiraju stranku, o čemu sam, tada, napisao takav tekst, da bih ga, najradije, zaboravio... Sećam se da sam pominjao nekakvu četničku koreografiju, nekakve kame i noževe... Ne da me je neko, prisliljavao, da baš takav tekst napišem, nego nešto još rđavije od toga: iz ubeđenja!

Priznati sebi da grešiš, verujte mi na reč, najteže je. Kao, što, verujem, da je najopasnije gledati sebe u ogledalu. Jer, svakome, kome je stalo do sebe, najteži je jutarnji susret s ogledalom. Da li prilikom brijanja, ili šminkanja. U tih nekoliko minuta prođe vam život, ma kakav, i ma gde bio...

Dakle, prvo kao novinar najtiražnijeg lista u "velikoj Jugoslaviji" " Večernjih novosti", pa kao odgovorni urednik "Novosti plus", glavni urednik "Nedeljnog telegrafa" (u doba kada su ga pokrenuli Slavko Ćuruvija i Momćilo Đorgović") i naravno preko mog nedeljnika "Svedok", susretao se s njim, Vojislavom, često, nekad zbog intervjua, pokatkad zbog razmene informacija, a Bog me i - svađe.

I toga je bilo.

Dakle, svega se sećam, ali napisati tekst o Vojislavu, čoveku koji danas nije ovde, o čoveku koji je u Hagu zatoćenik "Dvorca Ševeningen" (Ševeningen je meni ostao u sećanju po šahu i "ševenninškoj varijanti u sicilijanci), a ne po zatvoru i sudu, (koji je, iz ko zna kojeg razloga, nazvan Međunarodni sud pravde"?!), ispostavilo se nije lako.

Knjiga nije novina, a ovo i nije običan tekst, koji mi novinari "odradimo" mahom na iskustvo i (ne)proverene činjenice.

Jer, pošten da budem, Vojislava čovek može da ne voli, može i da ga mrzi, može da se slaže, ili ne slaže, ali jednostavno, čovek mora da ga ceni.

Dakle, evo i sad, dok ispisujem ove reči, bojim se da se ne ogrešim: da pod uticajem činjenice da je on(uz Dragoljuba Milanovića u Srbiji, doskora) jedini politički zatvorenik u kazamatu Evrope, ne napišem nešto mnogo bolje o njemu nego što jeste, ili pak, da sam pod teretom burnih događanja nešto o njemu, doktoru nauka, uspešnom profesoru, uzornom suprugu i roditelju, sjajnom i visprenom političaru, sjajnom taktičaru i stamenom strategu, prevideo ili, jednostavno, zaboravio!?

Jer, sećanja blede, nisu uvek ni tačna, nekad ih ulepšamo, najčešće prilagodimo sebi i svojim zahtevima, a mnoge, bitne karakteristike, jednostavno, potisnemo u sebe, ili što je običaj, u nas Srba, zaboravimo.

Jer, u principu, slabo pamtimo, ali zato - brzo zaboravljamo...

Vratiti se u prošlost, teže je nego vinuti se u budućnost.

Ne znam zašto, baš ovog časa, setio sam se jednog detalja, koji, možda, može, da objasni kako Voja funkcioniše...

Samo što je svanulo, samo što se pojavio novi broj "Svedoka" na kioscima, moj mlađi sin, tada, sasvim mali, danas najveći kritičar mog načina razmišljanja, Milanče, počeo je da me budi:

- Šta je Miki?

"Tajo, zove te neki čika na telefon, kaže da se zove Vojislav Šešelj, kaže mi Milanče, koji je siguran sam, i tada čuo za Šešelja, ali nije znao i ko je, i šta je...

Onako bunovan, dohvatih se slušalice: - Koje dobro Vojislave, da me budiš ovako rano, pitam Šešelja?

"Imaš li 300.000 dinara?", reče Šešelj!

-Pitam zbunjeno:- Za šta ti treba?

"Tebi treba. Za sud! Objavljuješ laži o meni!

 Pretrnuh, i razbudih se. Tad je na snazi bio "Zloglasni Šešeljev zakon o informisanju". Taj zakon, ispostavilo se, em nije bio Šešeljev, već republički, em su od njega, na kraju balade, mnoge redakcije imale veliku vajdu. Kazne nisu plaćale, ali su mnoge redakcije od svojih i domaćih sponzora pare redovno dobijali za kazne, ali to je druga tema...

- Gde si, pitam Šešelja?

"U stranci, u Zemunu, čekam te, reče Šešelj.

Prebirao sam po glavi, šta sam to objavio da me Šešelj tuži? I, setih se; Objavio sam neki tekst koji mi je poslao faksom, pred samo zaključenje broja, dr Vojin Dimitrijević...

Uzeo sam taksi i sjurio se u Zemun...Obezbeđenje SRS me je odmah uvelo u kancelariju lidera stranke. Tamo su, uz Voju sedeli Toma Nikolić i Aleksandar Vučić. Mrtvi ozbiljni. Gledam ih i razmišljam...

Šta u tekstu nije tačno?!

"Dobro, bre, Dinjo, zašto objavi ovu laž, da moram da te tužim, pita me Voja?"

Toma i Aleksandar ćute.

- Šta nije tačno? A, ako si me tužio, što si me zvao, pitam.

"Nisam te još tužio, evo ti original dokumenta, da se uveriš da te je Vojin Dimitrijević debelo slagao. Objavi u idućem broju. Šalio sam se, nisam te tužio.

Tako sam sačuvao "trista iljade, ali priči nije kraj...

Dođem u redakciju, okrenem telefonom Vojina Dimitrijevića i kažem mu da mi je Šešelj dao original dokumenta koji mi je on poslao faksom i da Šešelj tvrdi da me je Dimitrijević obmanuo!?

- Evo za sat-dva ti šaljem pravi original. Da se uveriš da ne lažem ja, nego Šešelj, reče mi Vojin Dimitrijević.

Dokument nisam dočekao!! I, otad, a prošlo je mnogo godina, sve do svoje smrt - Vojin Dimitrijević mi se nikad više nije javio!

Možda je zaturio original svog  falsifikata!? Ko će ga znati?

Ovo je, samo jedan, od detalja o mom iskustvu sa Šešeljom, ali mogao je Vojislav, tada, zaista, po zakonu da me osudi. Ne zato što je "Šešeljev zakon" bio rđav, nego što sam naseo na trik Vojina Dimitrijevića i objavio ćistu laž o Šešelju...

Dr Vojislav Šešelj je, po mnogo čemu, izuzetak koji ruši mnoge dogme i mnoga pravila. U to sam uveren.

Dakle, pokušavam da budem potpuno iskren, jer drugačije i ne vredi, možda bih čitaoce mogao i da "prevarim", ali ne i Vojislava...Istina, iskustvo me je poučilo da apsolutne istine nema, da stvari (i činjenice), mahom, nisu ni bele, ni crne, već, i na žalost, sive...

Uostalom, šta god o Vojislavu napisao, oni koji ga znaju, odmah će znati da li sam u pravu, oni koji ga ne znaju, njima je svejedno.

One, treće, i najbrojnije, a s njima se Vojislav najčešće susretao (ne znam da li i sada?), zlonamerne, njima i ne vredi pominjati činjenice, jednostavno ih ne uvažavajaju, a i tumače ih, ili po svojoj potrebi, ili pre bi se reklo, po nečijem nalogu...

Dakle, mislim, da je moj stari drugar, da ne upotrebim reč - prijatelj, mnogo je profanisana, izlizana, izanđala, urušena, u Hagu, bad badava!

Kad je odlazio, sam, bez poziva i prisile, dakle dobrovoljno, već tada je ispunio uslov - da se vrati odmah, ili bar brzo.

Međutim, lažni tumači "svetske pravde" namenili su drugačiju ulogu dr Vojislavu Šešelju, lideru Srpske radikalne stranke.

Istorijsku?

Ispostavilo se, da oni koji su u Beogradu pisali (ili suflirali) optužnicu, a i oni koji su umislili za sebe da su tumači ovozemaljske pravde, da su slabo znali Vojislava, da ga zapravo nisu uopšte znali, ili da su bili obmanuti, da će, oni, sa Šešeljom izaći lako na kraj.

Pogrešili su grdno, ubeđen sam, jer s njim, Vojislavom, neće izaći na kraj, ali će on, najverovatnije, biti njihov kraj...

Jer, ceo svet, i oni koji poštuju Šešelja i oni koji ga ne cene, i oni koji ga ćekaju i oni koji žele da ostane tamo doživotno su zatečeni: susreli su s čovekom koji veruje u ideju s kojom je otišao u Hag, s čovekom, koji je mnogo, i u mnogo čemu erudita, s čovekom koji ima nameru, a to i uspešno radi-dokaže svima, i ovde i tamo, i u Beogradu i u Hagu, da je Tribunal farsa.

Da je tamo, u Hagu, put do pravde teže naći nego rešiti nerešivu kvadraturu kruga. Ali, on, uveren sam, ubeđen je da će je rešiti.

Svedok sam da mnogi ljudi, koji u svakom slučaju, nisu pobornici Šešelja i njegovih ideja oduševljeno pričaju o suđenju na kojem je Šešelj sam protiv svih, ali da se u sudnici, taj manjak igrača ne primećuje, čak, kao da u sudu ima više Vojislava nego onih sa togama, perikama i odorom koje, valjda, treba da pokrije - nepravdu koja se oseća i visi u vazduhu.

Sa mnogim potezima i političkim idejama dr Vojislava Šešelja, nisam se slagao, a i sad se ne slažem. Za neke, pak, njegove ideje, mislim da su u, biti, u suštini, u zamisli, genijalne i da je on, dr Vojislav, jedan od onih političara koji u sebi skriva tanane ideje vragolana Tila Olijenšpigela, ali i strateške zamisli jednog Botvinika, ili Laskera u šahu, i na kojima bi mu pozavideli i najveći mislioci sveta.

U jednom času, on je, sam, i scenarist, i režiser, i glumac i publika.

U drugom, sve to, samo obrnuto.  Naša (ne)srećna zemlja u svojoj, mahom, nerazumljivoj istoriji, imala je mnogo kneževa, careva, kraljeva, predsednika i vladara, ali malo državnika.

Ne bih hteo da poredim ljude iz raznih vremena, nemam čarobni metar za to, ali, ubeđen sam da bi Srbija danas, da je, kojim slučajem Šešelj ovde, a ne tamo u Hagu, bila drugačija.

Bolja?

Ne znam?

Rđavija?

Ne znam.

Ali, drugačija - znam.

Sto odsto.

Srbija bez i Srbija sa Šešešljom, nije isto, nema jednakosti.

Hag, očito, ne zna šta će sa Šešeljom.

Najradije bi ga pustili, ali on ne ispušta njih.

Hag, dakle, za razliku od onih koji su ga odavde "spakovali" tamo, nema pravo rešenje.

Ovdašnji, imali su samo jedno: da Šešelj bude tamo, a ne bude ovde!?

I, da su sigurni dok je - tamo.

Možda će ovo, što sad pišem, zvučati mnogima kao jeres, ili glupost, uostalom, papir trpi sve, posebno gluposti, a, zar ne, samo je glupost večna.

Šešeljev povratak u Srbiji, kad bude, a, i, ako ga bude, opet će, i još jednom, promeniti sliku Srbije?!

Na bolje?

Ne znam!

Na gore?

Moguće!

Ali, i ovako, kako je sad, to više ne liči ni na šta.

Pogotovo ne na zemlju koja ceni svoju slobodu, samostalnost, nezavisnost, koja veruje u reč i čestitost.

Sve se polako pretvorilo u šalu i komiku, da se bojim, ako se nešto, i to brzo ne promeni, da će Srbija samo imati prošlost, ali ne i budućnost.

Sadašnjojst već nemamo.

ĐILASIJADA

“Žuti” je malo – nervozan!

To je, u najkraćem, danas Dragan Đilas, još uvek važeći gradonačelnik Beograda (a dokle će, ne zna se!?), aktuelni predsednik KK saveza Srbije i prvi čovek srpske košarke (koja je pod njegovom dirigentskom palicom doživela takav slom od kojeg će teško da se oporavi), i novi preredsednik Demokratske stranke (koja se pod njegovim rukovodstvom cepa u, najmanje, tri kolone)!

Uz to i dokazani biznismen, vlasnik marketinga i virtuelne Srbije, i (ne)dokazani vlasnik više novina i medija.

Miroslav Mišković, do juče, činilo se nedodirljiv, pre pritvaranja, pošteno je priznao – odričem se dela vlasništva u dnevnim novinama “Pres” i svoje akcije ustupio – novinarima.

Drugi, ili ostali vlasnici, sad već dva meseca ugašenog “Presa”, i dalje se ne zna – ko su, ali i zašto se kriju.

Ili se, možda, ipak zna.

I, onda, kako ne bi bio – malko nervozan?!

Istina, povremenim hvalospevima Aleksandru Vučiću, prvom potpredsedniku Vlade Srbije, koordinatoru svih tajnih službi i lideru najjače parlamentarne stranke u Srbiji, misli da kupuje ili pokušava da kupi vreme i da dočeka izbore, ne bi li se, nekako dočepao nekog dobrostojećeg mesta u novoj vladi i to, po mogućstvu, u eventualnoj koalici SNS-DS.

Ali, krenimo redom: snagom svog autoriteta u stranci koji mu je doskorašnji “nedodirljivi” Boris Bez Stana Tadić poklonio na tacni i bez borbe, ili svojim poimanjem političke borbe – po kratkom postupku, najurio je iz stranke svoje dojučerašnje saborce, ili su oni, najureni, mislili da to s Draganom – jesu (saborci)?!

Najurio je Dušana Petrovića, Vuka Jeremića i mnoge druge, koji sad po kuloarima skupštinskog zdanja prave poslaničke klubove i traže mesto za sedenje, što dalje od Đilasovih poslanika.

Istina, pokrio se odlukom Glavnog odbora stranke, da dojučerašnji ministri – podnesu ostavku, ili će, ukoliko ne ispoštuju tu zapovest da lete iz stranke.

Petrović nije vratio mandat, isključen je.

Vuk Jeremić, predsednik Generalne skupštine UN, narodni poslanik DS u Skupštini u Srbije, posle sedam dana, s indignacijom odćutao na Đilasovu ponudu da se predomisli, vrati mandat i zavredi milost predsednika stranke i ostane član DS.

Istina, dosad u svetu politike, bar koliko se zna, nije se desilo da nekakav predsednik jedne stranke, pa makar bila i demokratska, iz svojih redova izbaci i najuri, nikog do – predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Dakle, opisivačima lika i dela Dragana Đilasa, ako ih bude, i ako on zavredi da ga neko opisuje, neće biti nimalo jasno – kakva je to moć koju je januara-februara 2013. godine posedovao Đilas da je mogao da se zarad, valjda svog autoriteta, ili sujete, odrekne možda najpopularnijeg političara u Srbiji ovih dana.

Uz to, upravo mu je Vuk Jeremić svojevremeno, gostujući na Javnom Servisu, u emisiji “Svedok” koju vodi Nenad Stefanović lakonski odgovorio – ako je već neko kriv za poraz DS na izborima, ja sam bio tek 16. po redu, a prvi na listi je bio neko drugi, a on i građani znaju kako se taj zove!

Takođe, jasno je kao dan da je i legenda DS, dobitnik Legije časti, Dragoljub Mićunović okrenuo leđa svom predsedniku.

Samo Dragan Đilas, zasad, još ne želi, valjda poštujući Mićunove godine, ako mu je išta sveto, i jednog od osnivača stranke da najuri iz tabora svoje stranke u rasulu.

Stranku je, inače, svojevoljno, usput formiravši novu, napustio i Zoran Živković, eks premijer Srbije i u danima kada je DOS osvajao vlast i rušio Slobodana Miloševića – desna ruka Zorana Đinđića, u koga se i danas, svi kunu, a kome su, odavno okrenuli leđa.

Istina, pod svoje skute, lider DS je zadržao donedavnog lidera Borisa Tadića, zaposlivši ga kao činovnika i izgleda izdržavano lice, jer mu i dalje, valjda, plaća stančić – nekoliko hiljada evrića mesečno.

Samo, to ne govori ništa o Đilasu, više govori o Borisu Bez Stana Tadiću...

O rukovođenju u košarci ne bih trošio reči, osim da smo potonuli na EP, u kfalifikacijama za OI, da su košarkaši OI u Londonu posmatrali na TV i konačno smo doživeli da se finale Kupa Koraća, jedna utakmica, igra – samo dva dana.

Jednog sa piblikom, a drugog bez nje...

Ali, D.Đ. se ne predaje: krenuo je da daje intervjue.

Praktično u dva dana i u dva dela.

U istim novinama.

Jedna broj novina bio je očto mali da sve što misli Đilas predstavi čitaocima u jednom tekstu. Bila su potrebna – dva broja, trobroj i dan posle toga!?

U novini koja ne upotrebljava slovo “Đ”, osim ako govori čovek na slovo “Đ”, lider Demokratske stranke, najdobronamernije (majke mi) savetuje lidera druge političke stranke, usput još premijera, da bi mu bilo pametno: “Dačiću, povuci se do kraja istrage!”

Usput objašnjava nama, neukima: ”Jedan deo Vlade hoće da hapsi drugi. Pa, zar još živimo u doba Rankovića i Krcuna?!”...

Iliti: “Vlada bi već pala da nije interesa Zapada da sačuva zbog saradnje oko Kosova”.

Ili: “EU i SAD nastavljaju s politikom štapa i šargarepe. Nismo mi zečevi da živimo od šargarepe”!

Sve te mudrosti prosuo je u prazničnom – trobroju, ali i to je bilo malo, pa je prvom jednobroju posle Dana državnosti u istoj novini koja slovo Đ upotrebljava, kako i priliči, samo u svečanim prilikama, optužio predsednika Vlade Srbije Ivicu Dačića da je izmislio priču o rušenju aviona, da bi pokušao da sakrije aferu “Banana”?!

Mož’ da bidne, al ne mora da znači...

Dakle, da pođemo od saveta Dačiću da se povuče “dok se istraga ne završi”?!

Pa jel jedne druge novine, već mesecima pišu o nekakvim, možda i navodnim, aferama u kojima je, po “Poni ekspresu”, upravo D.Đ. umešan do – guše?

Pišu!

Zar i u tim tekstovima nema takvih pikanterija koji ne zavređuju bar – malu istragu?

Zaslužuju!

Ili, D.Đ. smatra da je dovoljna pionirska reč, ili “majke mi”, pa da mu poverujemo da je čist ko jutarnja rosa.

Koliko znam, a ne znam, da nije možda Ivica Dačić od novina koje ga čereče tražio 1,2 milijarde dinara za narušeni lik i delo i duševni bol?!

Nije!

Ali, ima ko je tražio, tužio, rekao, pa porekao, smanjivši zahtev za nekoliko nula.

Đilas!

Samo, čudi me da istu argumentaciju, to oko banana, nije zatražio i od Mićunovića!

Što od Mićuna?

Pa, ako je verovati novinama, Mićun i taj Miša Banana su – nekada, istina, ne baš redovno, ali često igrali šah. I ko zna šta su tada pričali, ili su se bavili šiframa...

Recimo, Banana igra 1. e4, a Mićun vuče e6.

Francuska odbrana, koja najčešće daje pozicionu igru, ali bi moglo da bude i šifra, kao:

“Igraj slobno, sve je OK. Niko te ne prati!?”

Šah je čudo!

Dakle, Banana 1. e4 Mmićun – 1...d5!

Skandinavska odbrana?!

Sumnjivo!

Šifra: “Pazi nešto se tamo događa. Budi oprezan.”

Ili, Mićun odabere Mar del plata varijantu, u prevodu:

“Mišo, pazi šta radiš, tamo u Južnoj Amerci se nešto krupno dešava”!?

Uz šah, na 64 crno-bela polja mnoga čuda se dešavaju. Vuku se, mahom skriveni, potezi ali bi samo lud čovek, ili sulude novine, optuživale Mićuna da je igrajući šah i sicilijanku sa Mišom Bananom odavao državne taje...

Drugo je, ako se pije kafa?!

Ali kafa može da se pije i dok se igra šah.

Mogao bih, ovako, šifrirano, da optužim brojne političare da su igrajući šah odavali državne tajne, ali neću.

Volim šah...

Dalje, Dragan Đilas zna “da jedan deo Vlade hoće da hapsi drugi deo vlade”!?

Svašta, otkud bi on to mogao da zna?

Da mu nije došapnuo novi tonac Aleksandra Vučića, iliti po Milivoju Glišiću, Tadićev “di-džej” Miodrag Miki Rakić?

Može biti!

Samo, ako Dragan Đilas zna ko i zašto koga u Vladi Srbije treba da (u)hapsi, zašto i ne kaže.

Zašto ćuti i čini krivično delo neprijavljivanja krivičnog dela?!

Đilas se još pita: “Zar još živimo u doba Rankovića i Krcuna”?

Izgleda, samo istine radi, kad već pominje doba Rankovića i Krcuna, mogao je da spomene i trećeg asa toga doba iz špila – svog slavnijeg prezimenjaka – Milovana.

Ali, nije. Ne bi zgodno bilo da se narod seti mnogo toga vezanog za Đilasa.

Milovana!

Iliti: “Vlada bi već pala da nije interesa Zapada da sačuva zbog saradnje oko Kosova”.  

Aman: Pa ova Vlada će, možda, zaista pasti zbog Kosova, ali je “žuta vlada” upravo opstajala zbog interesa Zapada.

Istina, Vaša Vlada je dobro utabala prtinu (za one koji nisu sa ovih prostora – putanja, putić, drum...) da ova vlada i nema gde da kroči, da ne naleti na duboke staze i bogaze kojima ste isparcelisali Srbiju...

Samo, kad dođe, a ne daj Bože da dođe, Vojvodina na red, pa malo je vode u Dunavu i Savi, tu bi možda tek pomogla reka Rajna, da opere nanos žutih i doprinos izglasavanja Statuta Vojvodine u Skupštini Srbije.

Na, kraju, “Dačić je izmislio atentat da bi sakrio detalje afere ‘Banana’”?!

Ako ste u pravu, onda je izvesno da je koristio Vaš marketing, ne mislim na Vaše marketinške agencije, već na Vaše spin majstore, kako se danas modernim europskim jezikom u nas govori.

Pa, zar ste već zaboravili na Đinđića?!

Zar ste zaboravili na halu “Limes”, na Bagzija...

Na ubistvo...

Zar se nije istraživao uticaj medija na ubistvo premijera Srbije?!

Zar ste već zaboravil, da, kada je Vašem (istina tada, a ne sad) kalifu bilo teško, odnekud su se pojavljivala pisma i pretnje iz dalekog Čigaga.

Marketing i spinovanje, istina, može mnogo, ali ne baš i sve.

Uz to, ima nas koji ponešto pamtimo i ima onih koji lako ne nasedaju na marketinške trikove i spinovanje.

Stvarno, mislim da ste preterali.

Pustite Ivicu Dačića da se vadi kako zna i ume, pustite Krcuna i Rankovića, gledajte da Miki Rakić nema neki disk i o vama.

Uostalom, šta mislite: odakle “Kuriru” onoliki podaci (izmišljeni ili ne, nevažno je) o Vama?

Da neki Aca (Ranković), Slobodan (Penezić) ili Miki (Rakić) ne snimaju neki disk o Vama koji će isporučiti javnosti kad je vreme – za izbore, ili za nešto teže od izbora...

Jer, ne kaže narod badava: Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje...

Mrtvozornik srpske pisane reči

Na moj komentar u "SVEDOKU" (Broj 862/863, od 22. januara) "UBIJ, ZAKOLJI, DA NOVINA VIŠE NE POSTOJI", u kojem sam pokušao da ponudim čitaocima svoje viđenje današnje tužne, mračne i beznadežne medijske scene Srbije, uz konkretno pominjanje korifeja današnjeg euROPSKOG novinarstva u Srbiji (tekst je preneo i ugledni portal Nova srpska politička misao, kao i drugi, recimo  samo u svojoj podvaljivačkoj opremi i Novi Standard...), pravog odgovora u medijima, ali i u vlasti - nije bilo.

Istina, čuo sam da je reagovao Željko Cvijanović, jedan od pomenutih...Istina, možda sam ja pogrešio, jer pomenuti g. Cvijanović danas nema nikakve veze sa štampanim medijima, a s onima koje je imao, odavno ih je upokojio i u tišini - sahranio!

Ipak, iako me nije preterano interesovalo šta piše Cvijanović, koga sam  odavno i na vreme pročitao (ako drugi nisu, u šta, iskreno, sumnjam, to je njihov problem), pokušao sam da nađem gde je objavio odgovor. I krenuo u obilazak kiosaka.

G. Cvijanović je svojevremeno uređivao "Blic Njuz", pisao u "Centru", uređivao "Evropu", koju je kasnije utopio Filipu Cepteru, pa dnevne novine "Sutra" i nedeljniku "Standard", pa rekoh, valjda u nekom od tih listova...

Ali zalud sam tabanao, svi ti listovi su, rekoše mi prodavci, ugašeni, upokojeni i sahranjeni, gotovo brže no što su i pokrenuti!

I konačno, na sajtu Novi Standard, uređuje ga upravo pomenuti Cvijanović, pronađoh odgovor meni, a zapravo pljuvanje po "Svedoku", meni, NSPM, uglednom analitičaru Đorđu Vukadinović, Beba Popović se tu podrazumeva, Slobodanu Antoniću, koji je očito kolateralna šteta...

I odmah sam shvatio na šta me odgovor Cvijanovića podseća: kada neko nema argumente za svađu onda podiže glas, iliti po srpski dere se, misleći valjda - što se jače dere da su mu argumenti jači.

Ali, nisu...

Pošto u pisanoj reči ne možeš da se dereš i vičeš, onda, ako argumnenata nemaš - počneš da deliš etikete, pljuješ, lažeš i mažeš!

Dakle, g. Cvijanović je na svom portalu upoznao svoje čitaoce šta On misli o meni, Vladanu Diniću, o Vladimiru Bebi Popoviću, uredniku NSPM Đorđu Vukadinoviću i pojma nemam zašto, tu je uključio i dr Slobodana Antonića, čoveka koji u mom tekstu o medijima - ni luk jeo, ni luk mirisao.

Ali, valda po principu, pljuni i teraj dalje, ubačen je i Slobodan Antonić...Da bi čorba gušća bila...

Naravno, on je svojim čitaocima isporučio i ponudio (u svojoj opremi - UDRUŽENI MEDIJSKI PODUHVAT BEBE POPOVIĆA, ĐORĐA VUKADINOVIĆA I VLADANA DINIĆA: NOVINARI U CIVILU) i podnaslovom: „Okupljanje“ je počelo i na drugoj strani: šta bi drugo nateralo Dinića da citira skandalozni pamflet Bebe Popovića a Vukadnovića da sve to bez problema prenese) da pročitaju šta to, zapravo, piše u "Svedoku", i odmah je, shodno svom poimanju novinarstva opleo - insinuacijama.

Dakle, Cvijanović kaže:

"Šta je moglo da ujedini žutog spin majstora, čarobnjaka crne hronike i vlaškog vojvodu?"

Za neupućene: "žuti spin majstor" je Vladimir Beba Popović (čuveni šef Biroa za komunikacije u doba Zorana Đinđića, s kojim sam češće bio na sudu no u kafani...), "čarobnjak crne hronike" je, očito moja malenkost, Vladan Dinić, uz aluziju da sam, svojevremeno u "Novostima", "Telegrafu" i "Svedoku", kad mu je vreme bilo, često pisao i objavljivao tekstove o fenomenu devedesetih godina - "beogradskom krvavom asvaltu" i seriji ubistava na beogradskom pločniku!

Dobro, bilo je i toga, za Cvijanovića ja sam Merlin crne hronike, ali je čudno da očiti poznavalac mog lika i dela i pisanja, Cvijanović, ne pominje da sam i novinar koji je prvi u svetu prekinuo 12 godina dugo ćutanje Jovanke Broz, prvi u svetu objavio vest o povratku Bobija Fišera... Da sam autor mnogih feljtona, intervjua, tekstova i komentara, pisac dve visokotiražne knjige, da sam izveštavao sa mnogih događanja u svetu i zemlji, sa šest olimpijada i da sam, trenutno, i na žalost, najstarijni glavni urednik po stažu u Srbiji.

Željko smatra da sam ja čarobnjak, Merlin "crne hronike" i neka mu je, i hvala mu i za to, ali...

Onda Cvijanović nastavlja dalje...

"Kad se pokazalo da Dinićevu tvorevinu...koja se lažno predstavlja kao novine - ne čita niko..." (misli, pretpostavljam na "Svedok"(!?)što je naravno notorna glupost, zluradost i laž -  čita je bar Cvijanović!), iako Cvijanović jedno misli, drugo govori, treće radi, a četvrto piše...),  postavlja tipično udbašku podvalu:

"Ko je platio da u štampariju uđe ovaj broj Dinićevog POVREMENIKA "SVEDOK", gde je tekst prvobitno o meni objavljen"?

Tu, naravno, moram malo da predahnem od umotvorina g. Cvijanovića.

Interesantno, prvo mu je pitanje - ko je platio štampanje "Svedoka"?

Moram Cvijanovića da razočaram i ohrabrim: nisu oni koji su njega i njegove novine oduvek plaćali!

Zato mu i ne zameram na glupom pitanju, čovek i ne zna da se novine prodaju na kioscima...

Jer, on novine i nikad nije pravio za tržište i čitaoce, već za svog privremenog gazdu (služeći mu kao dum-dum metak, ili slabiji snajperista) koji je dobar samo dok plaća.

A kad ne plaća?

Onda, zna se, tu mu je, pri ruci, drugi gazda, pa treći, četvrti...

"Ko je platio da u štampariju uđe ovaj broj Dinićevog povremenika "Svedok"?

Razočaralo bi me da je to, na primer, Dinko Mein Kamp Gruhonjić, svako drugi u ulozi investitora pomenute prljavštine pokazao bi da za ovu trojicu mladića ima nade..."

Ops! Moraću da razočaram mrtvozornika srpske pisane reči, nekad EUropljanina (kad se to plaćalo), danas novokomponovanog patriotu u pokušaju (kad se opet isplati) Željka Cvijanovića, da me je zatekao.

Iskreno priznajem da pojma nemam ko mu je taj, pa sad, Dinko Mein Kamp Gruhonjić?!

Zaista nisam čuo, ali pošto ga Željko Cvijanović pominje, moguće da je važan, iliti iz neke bosanske zabiti, što ŽC to očito dobro zna, a moguće je da su pokatkad sarađivali ili razmenjivali informacije?

Ko će ga znati, g. Gruhonjića ne znam, to je, možda moj minus, a to što ga g. Cvijanović zna, to je njegov plus.

Jer, za razliku od mene, on je mnoga svoja poznanstva iskoristio da bude u plusu, ali to je način života i životne filozofije.

Valjda da bi me uvredio, a imam dovoljno godina da ne nasedam na trikove g. Cvijanovića, on sebi dozvoljava još jednu zlonamernu nepreciznost (što se ne očekuje od čoveka koji slovi za osobu  sa poslovično dobrim udbaško-povereničkim i DB vezama) da za "SVEDOK" novinu koji izlazi, evo već 18 godina, bez pauze i prekida, kaže - "povremenik"?!

I to kaže čovek koji je u novinama koje je pravio i uređivao najčešće i redovno bio grobar, a povremeno - stečajni upravnik.

Jer, svega što se dodirnuo, a ima veze s Gutenbergom, odavno je - sahranio...

I "Blic Njuz", i "Evropa", i "Standard"... da ne nabrajam sve upokojene novine Željka Cvijanovića.

Pošto je ispalio sve što je procenio da je profitabilno i protiv mene i "Svedoka", onda se prebacuje na svoju pravu temu i opsesiju: NSPM, Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića.

On spočitava g. Vukadinoviću moral?!

O kom crnom moralu piše Cvijnanović?

O svom?

Jok, o Vukadinovićevom!

NSPM je "kriv" što je preneo tekst iz "Svedoka"?!

Neće biti. G. Vukadinović, za razliku od Cvijanovića, uvek pita da li neki tekst može i sme da prenese!

Kod Cvijanovića je to malo drugačije, sve što je objavljeno sme da se prepiše i preuzme, a ako to autoru smeta, tim gore po autora!

Zapravo, ne želeći da branim Vukadinovića, dovoljno je samo da kažem da će pre biti da se radi o običnoj zavisti, jer je Vukadinović (sa Antonićem) uspeo da portal NSPM bude jedan od najviše uvaženih, najčitanijijih, dakle i najuticajnijih.

A uz to i "Svedok" i "Nova srpska politička misao" imaju u biti svoje uređivačke politike nacionalnu obojenost i državotvornost... I to je zapravo, ono što Cvijanoviću smeta...

On ovih dana, istina, opet (kao i uvek - bezuspešno) pokušava da promeni dres i da stane pod nacionalni barjak.

Dosta neuspešno.

Cvijanović, siguran sam, ne bi ni reagovao na moj komentar da nije bilo jedne moje opaske:

"Cvijanović, ne hvala..."

Dakle, nemam nimalo i ništa protiv da Cvijanoviić postane šta god misli da može, pa i vođa patriotskih snaga, ako uspe svojim umećem, znanjem, veštinovim, ili vezama i pritiscima SDB, DB, BIA, VBA ili kako se sve to zove...da se nametne.

Ili, samo - naplati?!

Uostalom, to je pokušao,  kada je probao da prodaje patriotizam na KCN-u, da se po svaku cenu približi Aleksandru Vučiću, ali to (očito) nije prošlo...

Pa, sad bi, opet da menja boju, ali nekako postupno, pažljivije i stidljivo.

Valjda se se Vlasi ne sete...

Ja, Vladan Dinić, za razliku od mnogih aktera ove nevesele javne scene, nemam drugu otadžbinu osim Srbije, što za mnoge, a pogotovo g. Cvijanovića, ne bi moglo da se kaže.

Dakle: Željko Cvijanović?

Ne, hvala!

STO SRBIJI GORE,TO NAMA BOLJE

Što Srbiji gore, to nama bolje!

Sad bar saznasmo zašto su mladi napuštali Srbiju s početka devedesetih!?

I, krivca!

Pronađen je?!

Dobrica Ćosić!

Ofanziva "drugosrbijanaca", zanemelih posle poraza svog obožavanog Borisa Tadića, čijem su debaklu oni najviše doprineli, čim su namirisali mogućnost novih izbora, i povratak u (za njih) blagostanje (o čemu svedoče crne hronike organizovanog kriminala u Srbiji) je - počela.

Korifeji te i takve politike (a pravo na mišljenje je važno u svakom, pa i demokratskom društvu kakvo je Srbija očito bila pod DOS-om i Đinđićem, Živkovićrem, Koštunicom i naročito Tadićem, ili bi bila sa Basarom, Srbljanovićkom, Bećkovićom...), sa verovatno apstinetkinjom(!?) Biljanom Srbljanović, sa imenovanim i neimenovanim studentom BU, sa dr Srđanom M. Jovanovićem, dr Veranom Stančetićem,(urednicima portala Savremena politika i upravljanje,www.spolu.rs)... su namirisali, rekoh, nove izbore, pa su krenuli u novo dokazivanje "drugooj Srbiji", toj šaki jada u krugu dvojke, koja funkcioniše po principu, što Srbiji gore, to nama - bolje!

Novine, a sva prilika - i internet - opasna su igračka. 

Ono što se napiše, objektivno, promišljeno, zlurado, zlonamerno, za šaku evrića, ili pod dejstvom droge ili narkotika, ostaje zapisano za vjek i vjekove.

Istina, verujte mi na reč, ubeđen sam da bi mnogi "drugosrbijanci", novinari (i političari) koji su i danas na sceni, rado zaboravili ono što su radilili, pisali, pričali, govorili...

Ali, mnogi koji sebe danas predstavljaju oličenjem  demokratije (valjda i demokrate?), i zapravo smatraju- da su "koncentrat demokratske misli Srbije", doskora su mahali nekim drugi i drugačijim barjakom, recimo nacionalističkim!?

Dok se - isplatilo! 

Dobro, čovek stvarno može da se promeni, da promeni mišljenje, jer je svojevremeno jedan od velikih lidera opozicije devedesetih, ćudljivi, metamorfozični i "promenjljivi" Vuk Drašković s pravom rekao: "samo se budala dvaput sapliće na isti kamen".

Može da bude, al' ne mora da znači. 

I, zapravo, nikad se ne zna, kad neko (i zašto) može da iz memle podruma izvuče neke tekstove, iliti intervjuje, koji bacaju potpuno drugačiju sliku na čoveka, kakvim se on danas predstavlja i misli da može da zabašuri prošlost. 

Ali, mnogi kad krenu u budućnost, sustigne ih prošlost. Ono, što spočitavaju Dobrici, to se, svojevremeno,čini se, desilo i njima.

Recimo profesoru Nikoli Samardžiću, u jednom trenu jednog od najvažnijih ljudi LDP-a Čedomira Jovanovića... 

Njegov intervju dat sarajevskim "Danima", istina pre nekoliko godina, tek pojavom na internetu izazvao je polemiku, dakle i akciju i reakciju. 

U ovom tekstu daćemo skraćeni intervju profesora Nikole Samardžića koji tek sad, posle obelodanjivanja na ovim prostorima, putem interneta, izazvao je brojne reakcije, a Bog me, ozbiljno isprovocirao Miloslava Samardžića, uglednog novinara i publicistu, gazdu kragujevačkih "Pogleda" da je svoljevremeno sročio itekst za "Svedok" o "bivšim novinarima "Pogleda", uz debeo odgovor svom prezimenjaku, Nikoli, za koga tvrdi Miloslav da je bio najoštriji pisac tekstova u "Pogledima"...

Ovaj tekst u "Svedoku" (evo sad i na NSPM) nema namere da bilo koga proziva, a na čitaocima je, kad pročitaju, da uvaže jednu ili drugu stranu: Nikolu ili Milosla Samardžića... Ćosića ili Srbljanovićku, imenovano-neimenovanog studenta, prvu ili drugu Srbiju... 

Uz to, u Miloslavljevom intervju  pominju se i mnogi drugi, koji, pak, sebe danas predstavljaju gromadama demokratije... A, nisu, iako misle da jesu...

Ovaj tekst objavljen u broju 732 nedeljnika "Svedok", dobio je i danas, posle "tviter pisanija" znamenite "lažne drugosrbijanke" Biljane Srbljanović, polemičara sa NSPM, ali i "anonimnog i imenovanog Milića, valjda, studenta BG univerziteta" koji su se, sa sve svojim obožavaocima, okomili na našeg uglednog pisca Dobricu Ćosića do te mere neukusno, zlonamerno i uz, očito, naručeno zaključivanje...

Nemam nameru da branim Dobricu od Biljane, i Ćosića od imenovano-neimenovanog studenta i "Peščanika". Jok, pogledajte šta je sve Miloslav Samardžić za svoje saradnike, iz "Pogleda", kada su upravo te kragujevačke novine bile "IN" i profitabilne. I za gazdu i za autore: Nikolu Samardžića,Vidosava  Stevanovića, Verana Matića, Biljanu Srbljanović, Isidoru Bjelicu...

O Od "Pogleda" do "Peščanika"

Čitam na Internetu intervju visokog funkcionera Liberalno-demokratske partije dr Nikole Samardžića objavljen u sarajevskom nedeljniku "Dani" 18. januara (2008.).

Novinar pita Samardžića: Mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od "Pogleda" do "Peščanika?" Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u novinama kakve su bili Pogledi?"

A Nikola Samardžić odgovara:

"Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte".

DANI: Da li Vam je podsećanje na Poglede neprijatno?

Nikola SAMARDŽIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su "Pogledi". Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikad nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim novinama. To sam i uradio 1994.

Nikolino iskupljenje za "greh" počinjen tokom "pomračenja svesti", ispoljeno u pisanju za "Poglede", sastojalo se u pomoći "jednom Bošnjaku" da napusti Republiku Srpsku.

Povodom ovog intervjua, na Internetu su se ponovo pojavili Nikolini članci iz starih "Pogleda". Pominjani su i neki drugi naši novinari i saradnici iz prve polovine devedesetih prošlog veka, koji su u međuvremenu doživeli "promenu mišljenja". Jaka ekipa je to bila. Govorim ovde samo o njima kako su mi, kao glavnom i odgovornom uredniku "Pogleda", ostali u sećanju.

o E moj Vidosave

Najviše sam se družio – kad su ti ljudi u pitanju – sa Vidosavom Stevanovićem. Razlog jednostavan: samo Vidosav je živeo u Kragujevcu, tj. u obližnjem selu Botunje. Vidosavljeva žena Mara bila je kuvarica na glasu, autor veoma tiražnog kuvara. Njeni ćevapi verovatno su bili najbolji koje sam okusio.

Vidosav je prvi put došao u "Poglede" još proleća 1990, u vreme prvog tiražnog buma. Bio sam polaskan, jer je njegov "Testament", ovenčan NIN-ovom nagradom, spadao u red mojih omiljenih romana. Još pamtim "pisma iz groba" i one metafore o lapavici. Prvom prilikom, u Botunjama, poklonio mi je primerak, sa posvetom.

Kao bivši direktor velikih državnih izdavačkih kuća Vidosav Stevanović je bio odlično upućen u detalje formalno-pravne prirode.

Bez njegovih saveta "Pogledi" bi već tada zapali u tešku krizu, a možda bili i ugašeni. Postojala je procedura prelaska izdavačkih firmi u tzv. društvenom vlasništvu, u preduzeća akcionarskog tipa koju, u gužvi koja prati tiraž od 200.000 primeraka, uopšte nisam znao. Ako se stvari ne bi obavile do određenog roka, država bi jednostavno preuzela novine. Pretpostavljam da redakcija namerno nije bila obaveštena o tom propisu, jer su komunističke vlasti, na sve načine pokušavale da nam smrse konce. Bilo kako bilo, zahvaljujući Vidosavu uradio sam šta treba.

Vidosav je dugo pisao kolumnu u "Pogledima".

Izdvojio bih naslov "Šešeljomilošević". 

Vidosav je, dakle, bio protivnik Miloševića, pored ostalog i zato što su se njegovi prijatelji našli na Stambolićevoj strani.

Šešelja smo i mi ostali kritikovali, uvek kada bi se udružio sa Miloševićem. Vidosavljeva kritika sadržala je i jednu drugu notu: on je bio protivnik nacionalizma.

Ali, otkud njegove simpatije za "Poglede", koje je režim u startu označio kao "ekstremno nacionalističko glasilo" zato što su nam prva i najvažnija tema bili četnici i Draža Mihailović?

Raspoloženje javnosti je 1990. bilo takvo: nekog ko je afirmativno pisao o Draži i četnicima, većina je smatrala ekstremnim nacionalistom. Ovakav pogled se promenio tek posle skupštinskog "izjednačavanja"četnika i partizana. Drugih novina koje su kritikovale Miloševića i podržavale opozicione stranke u početku je bilo malo. A promovisali smo sve iole važnije opozicionare. Primera radi, više puta smo objavljivali obimne intervjue Vesne Pešić.

Prva Vidosavljeva reakcija na pisanje "Pogleda" o četnicima bila je poput reakcije Dragiše Pavlovića, još jednog Kragujevčanina, koji je iz vremena Osme sednice CK SK Srbije ostao poznat kao drugi po značaju protivnik Slobodana Miloševića (odmah iza Ivana Stambolića). Pogodilo se da sam kod Pavlovića, po intervju, otišao upravo onog dana, oktobra 1989. godine, kada su naši novinari u Arhivu Srbije našli do tada skrivanu nemačku poternicu za Dražom na 100.000 rajhsmaraka u zlatu.

"To je iz 1941. godine, kada je Draža sarađivao sa partizanima u borbi protiv Nemaca", rekao je Dragiša.

Da je bilo neke ankete, takav odgovor dalo bi bezmalo svih 100 odsto ispitanika. Kazao sam da se na poternici jasno vidi datum: jul 1943. Dragiša je bio iznenađen, ali nije ulazio u priču. Vidosav, međutim, jeste. Dao sam mu najbolje emigrantske knjige, koje sam u međuvremenu dobio. Sistematsko, strasno, iščitavanje, pratila je teška unutrašnja borba.

"Stvarno nije sve kao što su pisali komunisti", rekao mi je jednog jutra podnadulog lica.

S druge strane, Vidosav je nastojao i da utiče na mene, kao i na sadržaj lista. Možda krajem 1991, vodio me je na sastanak sa novinarima koji će uskoro postati jezgro Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). U sećanju mi je ostala samo Nadežda Gaće. Pričali smo o tome da njihova ekipa počne u većoj meri, organizovano, da piše za "Poglede".

Sa tog sastanka, kao i uopšte iz razgovora sa Vidosavom, nikako nisam uspevao da dokučim šta se od mene tačno traži. Tako da nisam mogao ni da se izjasnim. Njihov koncept bio je maglovit, a naš kristalno jasan: želimo da izguramo tu stvar u vezi četničkog pitanja do kraja. Ako neko misli suprotno – štampaćemo i to. Objavili smo doslovce svako pismo koje nam je poslao Subnor. A bilo ih je mnogo.

Nasuprot dolasku u redakciju, Vidosavljev odlazak nije mi ostao u sećanju. Mislim da se nije ni pozdravio. Primetio sam da ga more teške brige. Sa njegovim odlaskom prekinuta je i priča o pomenutoj grupi novinara.

Vidosava dugo nije bilo, a onda je, posle poraza Socijalističke partije na lokalnim izborima 1996, postavljen za glavnog i odgovornog urednika Televizije Kragujevac.

Koalicija "Zajedno", koja je preuzela vlast u gradu, prepoznavala se i po odlascima na Ravnu goru. Kad, iznenada, na gradskoj televiziji počeše da se nižu afirmativne emisije o J. B. Titu, kakvih nije bilo ni u doba socijalista. Događaji su, naravno, imali neumoljivi tok i Vidosav uskoro ponovo odlazi u "dobrovoljni egzil".

O Izvinjavam se što se zovem Vidosav, a prezivam

Stevanović

Prošlo je možda i deset godina kada sam ga ponovo video, ovoga puta na Televiziji Sarajevo. Rekao je doslovce:

"Dozvolite da Vam se, pre odgovora na prvo pitanje, najpre izvinim što se zovem Vidosav i što se prezivam Stevanović".

Program sam odmah promenio, ali te reči Vidosava Stevanovića, sada dosta starijeg lika, dugo su mi se motale po glavi.

O Veran Matić

Moj saradnik Veran Matić je 1990. godine bio novinar Radija B-92, glasila Saveza socijalističke omladine Grada Beograda. Za radio, i Verana, nije se znalo. Najpre me je zvao u goste, u jednu emisiju koju je vodio, a 1991. je organizovao i promociju "Pogleda" u Domu omladine. Kao i u emisiji, Veran nas je i ovde, pred punom salom, predstavio biranim rečima. Na fotografiji koju sam sačuvao on sedi sa strane, pored stola, dok su kraj mene bila dva saradnika kojima smo se najviše ponosili: akademici Nikola Milošević i Kosta Čavoški.

Veran je za "Poglede" radio intervjue sa istaknutim četničkim komandantima iz emigracije. Zapravo, intervjue je radio uživo, za B-92, dok bi prekucane tekstove kasnije davao nama. Ostale su mi u sećanju korekcije tih tekstova, pošto se u pisanju nije tako dobro snalazio. Da li zbog toga, ili zbog opšteg utiska, nisam stekao bogzna kakvo mišljenje o njegovim sposobnostima. Zato me je iznenadilo što su zapadni fondovi baš od Radija B-92 napravili jednu od najjačih medijskih kuća u zemlji. Od 1992. više ga nisam viđao. Cenim izjavu koju je dao novinama. Rekao je da je intervjue radio kao profesionalni novinar i da se toga ne stidi.

o Biljana Srbljanović sofisticirani Petar Luković

Biljana Srbljanović je bila studentkinja drame, koja je u "Pogledima" pekla zanat dramskog kritičara. Stidljivo je sedela u dnu niza spojenih stolova u restoranu u kom bismo održavali sastanke beogradskog dela redakcije. Da nije postala slavna, svakako ne bih se je sećao. 

Za razliku, od primera radi, Isidore Bjelice, koja je davno već bila na glasu. Zapravo, u toj ekipi dominirali su Isidorini puleni sa Fakulteta dramskih umetnosti. Isidora, koja je bila asistentkinja na Fakultetu, sve ih je hvalila kao "našu" – u smislu desničarsku i četničku – avangardnu omladinu.

Nekoliko godina kasnije, mislim 1997, Biljanu sam sreo na Televiziji "Studio B". Nju, mladog funkcionera Jugoslovenske levice Aleksandra Vulina i mene, Olja Bećković je pozvala u "Utisak nedelje". Biljana i ja složno smo osuli paljbu po Vulinu i izgledalo je da će on tu pretrpeti težak poraz. Ali... Negde na polovini emisije počeh da kritikujem Soroš fond.

Tada Biljana, u kojoj više nije bilo ni traga negdašnje povučenosti, onako žestoko kao do maločas na Vulina, obruši se i na mene. Sa zadrškom, zbog starih vremena, ja joj uzvratih, a Vulin iskoristi priliku i pridruži mi se. Posle nam je tadašnji direktor televizije, Zoran Ostojić, koga sada vidim u LDP-u, pričao da su naše polemike, a naročito taj obrt, doneli "Studiju B" rekordnu gledanost od čak milion i četristo hiljada gledalaca. Rekao je da će nastaviti koncept emisija sa "nepotrošenim TV licima".

Prošle su godine pre nego što me pozvao Milomir Marić da za časopis "Profil" napišem kratku romansiranu autobiografiju o burnim devedestim. Kada je časopis izašao, vidim da je Milomir za isti takav prilog zamolio i Biljanu Srbljanović. To je jedini njen članak koji sam pročitao, sem, naravno, onih iz "Pogleda".

Zaprepastila me je dubina mržnje prema srpskoj tradiciji i naročito prema episkopu Nikolaju Velimiroviću. Stekao sam utisak da je ona postala neka vrsta sofisticiranog Petra Lukovića.

o Đorđe Milosavljević

Đorđe Milosavljević, još jedan iz Isidorine ekipe, takođe je pisao u kulturnoj rubrici. Iz onih dana i njega pamtim kao i Biljanu: stidljivi dečko iz ugla. Posle je postao poznati filmski scenarista.

Dr Slobodan Antonić je u analizi "kulturnog rata" protiv Srbije, pored Biljane Srbljanović kao primer naveo i Đorđa Milosavljevića. Antonić najpre podseća kako je "teško da bi se mogao zamisliti patriotskiji film" od Milosavljevićeve "Nebeske udice" iz 1999. A onda prelazi na analizu njegove drame "Kontumac" iz 2005.

Obrt je potpun.

Antonić piše: "Cela Srbija je u ovoj predstavi kontumac – mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome caruju neznanje i zlo. U Srbiji su svi rđavi: vlastodršci jer su primitivni i pohlepni, narod jer je primitivan i nasilan, intelektualci jer su primitivni i pritvorni. I svi su Srbi takvi – mladi ili stari, muškarci ili žene, obrazovani ili neobrazovani. Jedan jedini lik je pozitivan – Adolf Berman.

On je iskren, kulturan, dobar i pažljiv. Ali nikakvo čudo – nije Srbin. On je stranac koji pokušava da civilizuje divlje Srbe..."

Taj stranac, koji se zove baš Adolf, nije uspeo u svom naumu.

Ovo me podsetilo na reči Biljane Srbljanović, one večeri u "Utisku nedelje", kada sam počeo da kritikujem Soroš fond. Rekla je, naime, da bi mnogi talenti u raznim oblastima umetnosti ostali neiskazani da nije takvih dobrotvora kao što je Soroš.

Tako je, nema sumnje.

Samo, pitanje je u kom su se pravcu ti talenti razvijali. Nešto pre sankcija, započeli smo ozbiljne pripreme za osnivanje Televizije "Pogledi". Za nabavku kompletne opreme bio je zadužen dopisnik iz Berlina, Nikola Živković. Istočnonemačke televizije dolazile su, posle ujedinjenja, do nove tehnike, rasprodajući staru po bagatelnim cenama. Za ondašnje srpske prilike cena je izgledala sasvim pristojno. Svega 40.000 maraka. Tehničar je izmerio šta treba za postavljanje repetitora na Svetinji, sa koje se vidi pola Šumadije. Za špicu Dnevnika odredili smo refren himne "Bože pravde". Redakcija je počela da se okuplja.

Međutim, ondašnja radiodifuzna agencija – ili kako se to već zvalo – prijavu "Pogleda" na konkurs uopšte nije uzela u razmatranje. Pozvao sam telefonom nadležnog u saveznoj vladi. Da sam tražio dozvolu za putovanje na Mars, to bi mu izgledalo logičnije. Te godine dozvolu je dobio "Pink", a uz dozvolu i silne milione maraka državnog novca za uspešniji početak.

Razume se, posle pokretanja televizije razmišljali bismo o snimanju filmova. Provocirala nas je činjenica da je, čim se zaratilo, snimljen "Dezerter", a iza njega i niz drugih defetističkih filmova. Mi bismo radili po ugledu na zapadne zemlje: kad se zarati, snimaju se filmovi o junacima. Finansiranje drama za ondašnji naš budžet bilo je luk i voda.

Da li neko misli, da je sve bilo kako treba, da Biljana Srbljanović i Đorđe Milosavljević ne bi prihvatili da rade ovakve drame? Jer, šta su ove njihove drame sada uistinu?

Da vidimo sadržaj još jedne od njih, za koju Biljana Srbljanović dobija silne nagrade po Evropi:

"Najzad, zlehudi roditelji nekako uspevaju da Nikolaju i crkvenjaku objasne da pred njima leži mrtvo dete.

"Šta to bi, snajka?’ pita crkvenjak, pokušavajući da odgonetne uzrok nesreće.

"Je si l' postila?

– Nisam.

E pa zato.

"Jesi li se prala?" 

– Jesam.

– Još gore!

Na to se uključuje i Nikolaj sa sledećim objašnjenjm:

"Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela. A šta će to poštenom čoveku? Šta će mu česma kada je čist iznutra!(...)

U šta veruješ?

U nauku.

Čemu se diviš?

Kulturi.

"E, pa znaj majko, nauka i kultura dete su ti ubile!’ (...)

Tokom tog programa, Nikolaj je (majku) podučava (način pisanja je Srbljanovićeve):

'U pauzama ratovanja, između dve bitke, napada na kafiće, džamije, crkve, obore i sela, naš narod morao bi mnogo više da se moli, i to ne za milost, već za novi boj'"

o Nikola je bio najbolji

Od svih pomenutih saradnika Nikola Samardžić je u "Pogledima" imao najduži staž i pisao je najozbiljniječlanke. Svi smo poštovali njegovog oca, akademika Radovana Samardžića, kao velikog istoričara i zbogčinjenice da je spadao među malobrojne članove SANU neuprljane komunističkom prošlošću. Bilo nam je drago što je Radovan gajio velike simpatije prema "Pogledima"

Mladi asistent Filozofskog fakulteta, poznavalac francuskog i engleskog jezika, osoba briljantnog uma i sjajnih analitičkih sposobnosti Nikola Samardžić je bio pisac kakvog bi svaki časopis poželeo. Teško mi je pao naš rastanak u Knez Mihailovoj ulici. Pamtim to kao da se odigralo juče ili prekjuče. Bilo je to u vreme sloma redakcije 1993. godine. Posle toga sreli smo se samo jednom, slučajno, na Trgu Nikole Pašića. Znao sam da je postao potpredsednik LDP – stranke koja je, po mom mišljenju, najcrnja pojava savremene srpske političke scene. Obojici nam je bilo neprijatno.

Danas kada čitam Nikoline članke, smeta mi oštrina, stvorena obiljem atributa. Ja nikada nisam pisao tako oštro i uopšte spadam u protivnike prevelike upotrebe prideva i atributa. Ne sećam se da li smo ikada pričali o tome. Nema sumnje da je ratna psihoza činila svoje. Primetio sam, sem toga, da su Srbi poreklom iz zapadnih krajeva pisali za nijansu vatrenije od nas iz Šumadije. Razumljivo: pred njihovim pragom je gorelo, njih su najpre na nišan uzimali i mudžahedini i zapadne sile istovremeno.

Sve u svemu, Nikola je pisao što i mi ostali, samo malo emotivnije. Njegovi članci su i danas aktuelni i bilo bi najbolje sve ih odštampati, ali verujem da se barem približan utisak može steći i na osnovu nekoliko citata, koji slede.

Sve srpske teritorije: "Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji... Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije." (Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 14. juna 1991.)

"Domaći izdajnici": “Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njima suprotstavljena danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana mizernim stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre pola stoleća, koji svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 30. oktobra 1992.)

Muslimanski azilanti: "Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata. Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje...

Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i histeričnom drekom o pretežno izmišljenim srpskim zločinima."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 13. novembra 1992.)

Teror nad Srbima: "Već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koje se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logike diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima Zalivskog rata."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 13. novembra 27. novembra 1992.)

Evropska nedemokratičnost: "Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamenta potpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati mišljenja i stavove stotina miliona ljudi."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 25. decembra 1992.)

Džihad i Bošnjaci: "...Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i groteskni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora i nastavak rata, ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima. Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativu islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana, dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao dronjavi ugled svetske organizacije."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 9. jula 1993)

PRILOG:

18. JANUAR 2008.

Nikola Samardžić:

Srbija prva treba priznati nezavisno Kosovo

# Ovo je intervju profesora istorije i visokog funkcionera Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića koji je "isprovocirao" Miloslava Samardžića, urednika kragujevačkih "Pogleda" da se "osvrne" na lik i delo i Nikole Samardžića, ali i na današnje perjanice "evropskog puta Srbije", Biljane Srbljanović, Vidosava Stevanovića, Verana Matića i drugih lučonoša demokratskih promena u Srbiji...

# Zbog dužine teksta intervju profesora Nikole Samardžića dajemo u skraćenoj verziji, pre svega u delu gde Miloslav Samardžić govori i piše o svom prezimenjaku Nikoli...

"Bio sam te sreće da mi otac bude najveći srpski istoričar i, po Andrićevom priznanju, jedan od naših najvećih stilista. Imao sam i tu sreću da mi Zoran Đinđić podari tri najuspešnije godine, koje su podsećale na neko davno prošlo vreme" - napisao je prije četiri godine Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član predsjedništva Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića. Otac Nikole Samardžića bio je Radovan Samardžić, rođeni Sarajlija, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, akademik SANU-a, pisac trilogije o Mehmedu Sokoloviću, sultanu Sulejmanu i Osmanu II.

Druga ličnost koja je obilježila život ovog mladog i, naročito kod studentica, veoma omiljenog profesora bio je Zoran Đinđić, doktor filozofije, predsjednik Demokratske stranke i prvi demokratski izabrani predsjednik srpske vlade, ubijen u atentatu 12. marta 2003. godine.

"Đinđićeva smrt me jako pogodila. Bio sam u Njujorku kada je ubijen. Bio sam sam i setio sam se da me je, negde 1991, sa njim upoznao Vojislav Koštunica. Sećam se i da je Zoran, videvši me, Koštunicu pitao:

'Ko ti je ovaj?'

Da, imao sam sreću da mi dosadašnji život obeleže ova dva velika čoveka, ali ne možete biti srećni ako to isto nisu ljudi oko vas. A kako danas da budem srećan? Vi, ja, bilo ko od nas!" - pita se profesor Nikola Samardžić.

...DANI: Kada već pominjete 12. mart i ubistvo Zorana Đinđića, vidjeli ste da je bivši šef KOS-a Aca Tomić, koji je tužio državu Srbiju zbog hapšenja tokom akcije Sablja, juče dobio presudu kojom se država obavezuje da mu, kao nadoknadu, isplati 70.000 eura zbog stotinu dana provedenih u zatvoru?

Nikola SAMARDŽIĆ: Video sam. Kao učesnici u Đinđićevom ubistvu, čiji su susreti sa vođama Zemunskog klana utvrđeni tokom akcije Sablja, i Tomić i Rade Bulatović, sadašnji šef BIA-e, su nagrađeni. To je politička poruka. Sud koji sudi Đinđićevim ubicama nije imao snage da na suđenje pozove Koštunicu kao svedoka. Tužilaštvo je, uprkos dokazima, odustalo od procesuiranja Bulatovića i Tomića. Srbija se od 6. oktobra 2000. kuva u ruskom loncu i prilagođava potrebama nomenklature koja njom jako dugo vlada.

DANI: Na koju nomenklaturu mislite?

Nikola SAMARDŽIĆ: Nereformisana vojska, policija, crkva, sudovi, institucije kulture - akademija, univerzitet…To je kontinuitet pogrešne politike. U momentima njenog trijumfa vi čak nemate utisak da ovde ljudi na to reaguju oduševljenjem. Izuzev u policijskim stanicama i kafanama u kojima se okupljaju pristalice DSS-a, u Srbiji niko nije slavio 12. mart. Kasnija pobeda Borisa Tadića značila je posthumnu pobedu politike koju je personifikovao Đinđić. Uprkos tome, iako ne uvek na vlasti, ovde je dominantna ona politika čiji je cilj da Srbija trajno ostane van konteksta evropske civilizacije. Danas se ona manifestuje kroz protivljenje osloncu Srbije u EU i o tome smo već govorili. U doba Crne ruke, ta politika se manifestovala kroz protivljenje osloncu Srbije na Austriju; u doba Aleksandra Rankovića, to je bilo protivljenje ekonomskim reformama koje su počele 1965. godine, ali i otpor struji koja je Jugoslaviju 1948. i 1949. odvojila od SSSR-a. Kasnije, 1983, Rankovićeva sahrana je predstavljala prve velike demonstracije u Srbiji

Nikola Samardžić:...U našim istorijskim čitankama su o Solunskom procesu iz 1917. godine, koji je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević vodio protiv Apisa, pisane jadikovke, i to nad sudbinomčoveka koji je bio ubica kao i Aleksandar Ranković i koji je mislio da može okrenuti kurs srpske politike nakon majskog prevrata 1903. Govorim o Apisu. Slično je sa Dobricom Ćosićem. Njegovo razilaženje s Titom 1968. je bilo posledica nezadovoljstva zaustavljanja Rankovićeve represije na Kosovu. Ćosić je ubrzo počeo da razara institucije srpskog društva, koje su najpre dale podršku Miloševiću, a onda podržale Koštunicu. Eto, to je kontinuitet o kome vam govorim

DANI: Stotinu hiljada ljudi na sahrani šefa zloglasne UDBA-e!

Nikola SAMARDŽIĆ: Očigledno u Srbiji postoji jedan broj ljudi koji podržava organizovanu zločinačku politiku. Ne samo prema susedima nego i onim slojevima u Srbiji koji se toj dominantnoj politici protive.

DANI: Zanimljivo je da akademik Dobrica Ćosić, "otac nacije", do današnjeg dana ne može da prežali politički pad policajca Aleksandra Rankovića, dok se njegov glas protesta nije mogao čuti kada je uklonjen Milovan Đilas! Ili je i to logično?

Nikola SAMARDŽIĆ: Naravno, govorimo o kontinuitetu. U našim istorijskim čitankama su o Solunskom procesu iz 1917. godine, koji je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević vodio protiv Apisa, pisane jadikovke, i to nad sudbinom čoveka koji je bio ubica kao i Aleksandar Ranković i koji je mislio da može okrenuti kurs srpske politike nakon majskog prevrata 1903. Govorim o Apisu. Slično je sa Dobricom Ćosićem. Njegovo razilaženje s Titom 1968. je bilo posledica nezadovoljstva zaustavljanja Rankovićeve represije na Kosovu. Ćosić je ubrzo počeo da razara institucije srpskog društva, koje su najpre dale podršku Miloševiću, a onda podržale Koštunicu. Eto, to je kontinuitet o kome vam govorim.

DANI: Dobrica Ćosić je nedavno ponovo "aktiviran", i to pričom da je Đinđić, nekoliko mjeseci prije ubistva, često kod "oca nacije" dolazio po savjet oko rješavanja problema Kosova, iz čega Ćosićizvlači zaključak da Zoran Đinđić nije ubijen kao reformator, već kao Srbin.

Nikola SAMARDŽIĆ: To nije slučajno. Već 6. oktobra tadašnji ruski šef diplomatije Igor Ivanov na tajnom sastanku u rezidenciji bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije objasnio je Miloševiću da je Koštunica njegov alter ego. Tvrdnjama koje navodite, Ćosić pokušava da ospori svedočenje Bebe Popovića o tome da je u pripremi ubistva Zorana Đindjiča učestvovala jedna strana država i da ga okrene na taj način da ispadne da "strana država" nije Rusija, nego EU i SAD. To prljavo "svedočanstvo" je bilo jedna u nizu priprema aktuelne putinizacije Srbije, ali i putinizacije dela BiH...

...DANI: Zašto mislite da Srbija mora prva da prizna nezavisnost Kosova?

Nikola SAMARDŽIĆ: Zato što bi na taj način Srbija učinila dobru gestu prema Albancima, prema kojima je dugo negovala krajnje rasistički odnos, koji je kasnije generisao rasizam Albanaca prema Srbima.

DANI: Koji vremenski period podrazumijevate pod tim - dugo? Koliko dugo?

SAMARDŽIĆ Najmanje od 1912. godine, kada je Srbija morala da zaključi da Kosovo više nije ta mitska teritorija zbog koje je povela balkanske ratove. Drugi razlog zbog čga mislim da je Srbiji neophodno da prva prizna nezavisnost Kosova je to što bi ta čnjenica označla poslednju etapu raspada Jugoslavije koju je pokrenula zvaniča beogradska politika. Pored toga, priznanjem nezavisnosti bio bi osporen koncept države kao autoriteta istovremeno, taj čin   označio obnavljanje, pre svega ljudskih, a onda i ekonomskih, političkih, kulturnih i svih drugih odnosa sa ljudima koji tamo žive. Gesta priznanja bi, najzad, Srbiju kvalifikovala kao otvoreno i demokratsko društvo.

DANI: A onda primorala i kosovsko društvo da se transformiše na isti način.

Nikola SAMARDŽIĆ: Tačno! Najbolji način da osporite tradicionalnu albansku politiku,a to je vrlo važno i za samo kosovsko društvo, je da Srbija učini ovo o   čemu govorim. Nema brzih reformi. Danas veliki procenat Albanac želi da napusti Kosovo i za takvo stanje nije samo Beograd kriv. Treba se i toga osloboditi. Pokušaj  nalaženja opravdanja za sve loše, na Balkanu svi vode politiku "ko je prvi počeo". To otvara vrata pakla.

DANI: Ima li političara u Srbiji koji ima realnu političku moć, koji bi danas bio spreman da Kosovu prizna nezavisnost?

Nikola SAMARDŽIĆ: Niko ovde na tako nešto nije spreman, i to je jedan od simptoma koji pokazuje nespremnost Srbije da se transformiše. Mi imamo ekonomske interese na Kosovu i sa Albancima moramo biti partneri. Albanci imaju potrebu za infrastrukturom koja bi poslužila njihovim evropskim integracijama i onda je bolje da im sami ponudimo tu infrastrukturu: institucije, univerzitete… Ako im u tom smislu ne pomognemo, pomoć će tražiti na nekoj drugoj strani. Svima je potrebna saradnja. Zato je ne Rusija, nego EU za Balkan najprihvatljivije rešenje. Nažalost, izgleda da Srbija, Crna Gora i BiH za to još uvek nisu spremne. Vlade u tim zemljama vode politiku koja ide u jednom potpuno suprotnom smeru, smeru putinizacije...

...DANI: Pomenuli ste genocid u Srebrenici. Jednom ste rekli da Srbija i RS moraju da prodju kroz proces denacifikacije. Ko bi mogao da bude srpski Vili Brant?

Nikola SAMARDŽIĆ: Bilo bi logično da to bude predsednik. Medjutim, Boris Tadić nikada nije rekao da je politika genocida, u čijem je kreiranju učestvovao i njegov otac, bila zvanična politika Srbije. Ako se u političkom smislu ne odreknemo svojih roditelja, nećemo biti u stanju da stvorimo budućnost za našu decu. To je normalna smena generacija u svim društvima, a ne samo onoga koje je, kao naše, počinilo genocid. Denacifikacija podrazumeva temeljnu reformu društva. Moramo da promenimo kulturni kod, a to je proces koji ne počinje niti se završava formalnim izvinjenjem. Pitanje je da li je Nemačka i kada taj proces završila. Vili Brant je otišao u Varšavski geto 25 godina posle završetka Drugog svetskog rata. Možda je onda mnogo od Srbije očekivati da taj proces tako brzo završi.

DANI: Kažete da predsjednik Srbije, u političkom smislu, mora da se odrekne svog oca, akademika Ljubomira Tadića. Stavovima koje danas iznosite, da li ste se Vi odrekli svog?

Nikola SAMARDŽIĆ: Političkikih ideja svog oca sam se odrekao dok je još bio živ. Moj otac je smatrao da nemam prava da delim njegovo političko mišljenje i na taj način od sebe pravim njegovog klona. Da ga u tom smislu nisam poslušao, siguran sam da bi se on odrekao mene. Ne smeta mi kada se otimamo i svojatamo ličnosti koje su u istoriji, kulturi, nauci ili politici ove zemlje bile važne. Hoću da kažem da nemam ništa protiv kada moji politički protivnici svojataju ideje mog oca, iako bih više voleo dačitaju ono što je on pisao dok je racionalno razmatrao prošlost, sadašnjost i budućnost, nego ono o čemu je govorio kada je potpao u stanje koje je bilo u vezi sa bolešću od koje je umro. Bile su to dve različite ličnosti, meni podjednako bliske i ja na to imam pravo...

DANI: Ako govorite o svom javnom angažmanu, mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od Pogleda do Peščanika? Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u novinama kakve su bili Pogledi?

Nikola SAMARDŽIĆ: Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte.

DANI: Da li Vam je podsjećanje na Poglede neprijatno?

Nikola SAMARDŽIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su Pogledi. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikada nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim novinama.To sam i uradio 1994.

DANI: Šta ste uradili?

Nikola SAMARDŽIĆ: Pomogao sam jednom čoveku, Bošnjaku, čije ime ne želim da pomenem.

Izvor: Svedok, http://vladandinic.blogspot.com/