Da
se u ovim gorkim trenucima - kad se Srbija svojevoljno odriče tapije nad svojim
Kosovom, kad se ljulja Vojvodina, a meškolji Raška oblast, vlaška krajina se još
ne oglašava, malo i našalim:, ukoliko autoputem idete do Niša, sa BG tablicama
- putarina je, valjda, 900 dinara!
Ukoliko
umesto BG imate NATO tablice - džabe!!
Dakle...
„
U Srbiji si, stranče,
i
tvoja sloboda i čast su na sigurnom“
(Kolumbijski
pesnik, Neoftali Sandovala, 1998.)
Ovu
misao pesnika Neoftali Sandovala pročitao sam poodavno, ali se uvek, odmah, po
obznani nekog sporazuma koji potpišu „naši“, u naše ime, a sa njima, kao i sad
aprilskog Sporazuma između Beograda i Prištine, iliti Sporazuma Dačić(Vučić)-Tači
(Ešton) - naglo setim, kao što sam je se setio i posle potpisivanja „Sporazuma“
Vuka Draškovića (u ime SCG?!) i Jap de Hop Šefera (u ime NATO).
I
tada i sada jedna mračna misao me je morila: da li je Srbija u Srbiji slobodna,
ili je pod okupacijom, pre svega svojih domaćih ljudi, koji, možda, opčinjeni
EUropskim putem Srbije, čine to što čine, pa i ono što, verovatno, nikad činili
ne bi...
Samo,
ovde u nas Srba, ništa slučajno nije, a iako slabo pamtimo, a brzo
zaboravljamo, uveren sam da dugotrajno „oranje po zdravoj pameti“ daje svoj
rod, a da nije tako, pa ne bi valjda znamenita „drugosrbijanka“ Vesna Pešić
rekla za Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića „da su to njena najmilija deca“.
Uz
to, ovde, većina Srba je to zaboravila, svojevremeno zasađeno seme zla ili
„Apel - Preokret - Srbiju u „Evropu, Evropu u Srbiju“ (autorskog čeda Vuka Draškovića
i Čede Jovanovića)koje sad daje rod...
Zato,
evo, i spiska inicijatora i podržavalaca velike proEUropske inicijative, usudio
bih se da kažem, antisrpske, da se zna koji su, i da ostane, negde -
zapisano...:
političke
stranke: Liberalno demokratska partija - Čedomir Jovanović, Srpski pokret
obnove - Vuk Drašković, Socijaldemokratska unija - Žarko Korać...
Regionalne
stranke, partije i organizacije manjina: Sandžačka narodna partija, Demokratska
partija Sandžaka, Savez bačkih Bunjevaca, Odbor za ljudska prava Preševa i
Bujanovca - Belgzim Kamberi...Sindikat koji je bio u Vladi Zorana Đinđića -
Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata - Ranka Savić i Dragan Milovanović.
(Ovaj
Apel bio bi nemoguć bez inicijative, pomoći i podrške organizacija i pojedinaca
iz civilnog društva).
Tada
su apel potpisali i:
Latinka
Perović, Rajko Danilović, Mirko Tepavac, Sonja Biserko, Helsinški odbor za
ljudska prava, Miljenko Dereta, Građanske inicijative, Maja Mićić, Inicijativa
mladih za ljudska prava, Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju,
Vesna Petrović, Beogradski centar za ljudska prava, Milan Antonijević, Komitet
pravnika za ljudska prava, Jelena Milić, Centar za evroatlantske studije, Dušan
Bogdanović, Fond Biljana Kovačević Vučo, Pavel Domonji, Ivan Kuzminović,
Izabela Kisić...
Ideja
Srbiju u Evropu, Evropu u Srbiju šira je i univerzalnija od političkih
stranaka, sindikata, nevladinih organizacija...
Zbog
toga smo ponosni, pričali su osmišljivači Deklaracije, na imena istaknutih ličnosti
iz javnog života koje su ovaj proglas podržale. Među njima su: Bora Todorović,
Jelisaveta Seka Sablić, Filip David, Vidosav Stevanović, Puriša Đorđević, Mirko
Đorđević, Predrag Koraksić, CORAX, Ratko Božović, Svetislav Basara, Boško Jakšić,
Dragoljub Todorović, Srđan Ćešić, Kosta Bunuševac, Josif Tatić, Janja Beč
Neumann, Vladimir Kravčuk, Drago Kovačević, Goran Marković, Fahri Musliu, Pavle
Sekeruš, Mirjana Karanović, Jovan Ćirilov, Mirko Gaspari, Irfan Mensur, Ivon
Jafali, Veljko Đurović, Srba Travanov, Dragan Velikić, Mijat Lakićević, Miladin
Kovačević, Milojko Pantić, Dobrivoje Tanasijević - Den Tana, Olivera Ježina, Miša
Brkić, Predrag Sarapa, Nadežda Gaće, Dinko Gruhonjić, Ivana Bajić, Srna Lango,
Nikola Đuričko, Goran Jevtić, Stevan Filipović, Branislav Trifunović, Lena
Bogdanović, Nikola Čuturilo, Biljana Cincarević, Vlada Divljan, Nikola Kojo...
Zašto
ih poimenice pominjem?
Prvo,
rekoh, da se ne zaboravi, a drugo, da ne bih prepričavao Deklaraciju samo ću,
ovde, na ovom mestu da pomenem jedan delić te Vukove i Čedine, pre svega,
umotvorine:
„...
Odbijamo da se povlačimo i pravimo kompromise s antievropskim uzurpatorima naše
budućnosti. Ne smemo i nemamo pravo da odstupimo pred istim idejama koje su nas
devedesetih gurnule u krvavu avanturu, koja se okončala istorijski najvećim
porazom Srbije i srpskog naroda. Mi smo završili u izbegličkim kolonama i
redovima pred ambasadama zemalja u koje su nam otišli najbliži, dok je Srbija
osramoćena zločinima koji su u njeno ime počinjeni prema drugim narodima i njoj
samoj. Te snage su se sada ujedinile oko zajedničkog cilja, da podignu barikade
na svim putevima koji nas vode ka Evropi...“
Dakle,
da tužno nije, moglo bi da bude: vratite se na deo spiska potpisnika?!
Ko
je od njih završio u izbegličkoj koloni?
Niko!
Pre
bi se reklo da su završili u vilama na Dedinju, ili su osvajačkim pohodom
prisvojili, recimo „Čika Ljubinu“ ulicu, ili završili u „demokratskim
stanovima“ od desetine ari!
Ko
je od njih čekao u redovima pred ambasadama, pretpostavljam za vize?!
Ali,
donekle su i u pravu, većina ovih potpisnika je svakodnevno u redu pred
ambasadama EU i NATO zemalja, čekajući na prijem, grabeći na - koktel, povodom
Dana nezavisnosti, ili nekog drugog važnog dana u istoriji tih zemalja koje su
bez odluke Saveta bezbednosti 78 dana bombardovali SCG.
Majke
mi...
Dobro,
ali otkud mi uopšte ideja da „Vukov sporazum u ime SCG sa NATO, ili ovaj u
Briselu, poredim sa Sporazumom iz pradavne 1941. godine stare i trule
Jugoslavije sa Hitlerom?!
Samo,
pre nego što objasnim, da podsetim:
„Kad
počne rat, prva žrtva je istina. Posle smrti istine - dolaze laž i obmana;
narod je kljukan propagandom.
A
kad rat prestane, zvanični krugovi nemaju hrabrosti da to priznaju i verovanje
u propagandnu mitologiju se nastavlja“, rekao je 1970. Ričard Krosman (Richard
Crossman), laburista, nekoliko puta ministar u vladama Velike Britanije, koji
je za vreme Drugog svetskog rata služio u Ministarstvu psihološkog ratovanja.
Rat
sa NATO paktom je prošao, ako je prošao. Istina, ne bombarduju nas, ali zato
nam, valjda, za uzvrat, kao gest svoje dobre volje - otimaju - teritoriju.
Kosovo i Metohiju, uz lakonsko objašnjenje: to je realnost i situacija na
terenu. Samo, na severu KiM je situacija na terenu drugačija, realnost je drugačija,
ali taj teren za NATO i EU silnike ne važi - suspendovan je!
Istina,
za mnoge mondijaliste, ovde, kao da rata i bombardovanja nije ni bilo. Kao da
brojni spomenici nekoliko hiljada nedužno ubijenih civila ne postoje...Kao da
ih nema.
Oni,
EUrofanatici (a i EU se ljulja u samrtnom ropcu!) nit vide spomenike, nit vide
ruševine, a onkolozima je zabranjeno da obelodanjuju podatke koliko je žitelja
Srbije umrlo od galopirajućeg raka, leukemije i drugih znanih i neznanih
bolesti, prouzrokovanih u akciji „Milosrdni anđeo“ koji se bacakao bombama sa
osiromašenim uranijumom!?
Sad,
polako, pošto je prva žrtva rata - istina sahranjena, na videlo dana
isplivavaju i laži i obmane.
Tadašnje
i sadašnje.
Jasno
je da Vuk Drašković nije SAM osmislio Sporazum i sa Jap de Hop Sheferom
potpisao to što je svojim parafom overio.
Jasno
je da u celoj priči iz 2005. uloga tadašnjeg (kasnije satelit ministra vojnog)
Prvoslava Davinća - nije zanemarljiva.
Sad
je, valjda, osam godina posle, posle ovog što nam se (opet) događa - jasno zašto
je bilo bitno i hitno razbiti do kraja Vojsku Jugoslavije, pa Vojsku SCG i sad
smanjiti vatrenu moć Vojske Srbije.
Šta
će nam naša vojska, kad će NATO da nas čuva (pročitah, u to doba, a gde bi
drugde, no na sajtu B92, u rubrici komentari na vest?!).
Uz
to, jasno je da ni ostali „čimbenici“ tadašnjeg Saveta ministara nisu mogli baš
toliko da budu neupućeni, koliko su se pravili ludi i nemušti, a još manje je
bilo moguće da ni ondašnja vlade Srbije i Crne Gore nije imala pojma - šta je
to Vuk Drašković - potpisao!
A
potpisao je: oduzimanje dela suvereniteta Srbiji i Crnoj Gori na neodređeno
vreme!
To
što Sporazum nije ratifikovan, koga je briga, stupio je na snagu danom
potpisivanja.
Ratifikacija,
je mogla i sutra, i juče, a može i nikad!
Sporazum
važi!
Zbog
odbijanja tih ili sličnih uslova u Rambujeu (koje je Vuk parafnuo), u svetu je
prvo ubijena srpska istina, a tek onda su usledili 78 dana besomučni,
bestijalni i bezumni napadi NATO po vojnim objektima, mostovima, bolnicama,
drumovima, školama, stanovima, Televiziji, autobusima, vozovima, gradskim
pijacama...
Red
„pametne“, red kasetne bombe, pride one sa osiromašenim uranijumom...
Tada
je, te 2005., u miru, zarad odbrane Srba na Kosovu (kakva besmislica i budalaština!?)
SCG parafom Vuka Draškovića dozvolila da postanemo zemlja ograničenog
suvereniteta, uz ustupanje istih onih mostova, puteva, rafinerija i drugog baš
onima koji su nam to - rušili i razrušili, a uz to i koriste bez prave
nadoknade.
Pa
koga su tada to Vuk Drašković i njegovi naredbodavci zezali?
Ma
kakvi zezali, i njih su zeznuli, zeznuli su nas mnogo ranije, a zezaju i danas,
a da stvar bude tada, šest godina ranije, još komplikovanija, pobrinuli su se i
tadašnji predsednici vlada Srbije i Crne Gore, dr Vojislav Koštunica i Milo Đukanović,
koji su se „branili ćutanjem“, a tadašnji i sadašnji predsednik Srbije Boris
Tadić i Tomislav Nikolić su, svako u svoje vreme, svome stadu poručili „da
svaka priča na temu Sporazuma ruši kredibilitet zemlje?!“
Istina,
Tadić je tada, sam, u ime države, sa Kondolizom Rais parafnuo sporazum , ali...
Dakle,
svršena stvar.
Srpski
rečeno, „Zemljo, otvori se...“
Da
li smo mi, Srbi, osuđeni na vekovni „ples sa Vukovima i Vučićima“.
Jedan
drugi Vuk (Branković) je, čini se, neopravdano pretvoren još pradavne 1389.
godine u oličenje izdajstva i izdajnika, a ovi moderni Vukovi i Vučići, prvo
616 godina posle Kosovskog boja, pa sad 624 godine docnije - prete da pomrače i
preotmu slavu Vuka Brankovića.
Ipak,
u svemu tome ima i male olakšice: istorijsko pamćenje Srba, pre svega
Srbijanaca, je i kratko i površno.
Mi,
Srbi (Srbijanci) ne pamtimo ama baš ništa. Jer, da pamtimo, znali bismo da je
Jugoslavija (Dragiša Cvetković i Cincar Marković), pre 72 godina, 25. marta
1941. u Beču, sa Hitlerom (oličenom u potpisu njegovog ministra Trećeg raja
Joakima fon Ribentropa) potpisala sto puta bolji, časniji i pošteniji ugovor
(po Jugoslaviju, dakle i Srbiju) nego što je jula 2005. učinio Vuk Drašković, a
verovatno bolji i od ovog, zasad, samo parafiranog, a još „nepotpisanog
sporazuma“ kod baronice Ešton.
Ondašnja
„Politika“, od srede 26. marta 1941. godine (koju nam je dostavila princeza
Jelisaveta Karađorđević, hvala joj beskrajno) na prvoj stranici je objavila:
Utvrđivanje
odnosa između Jugoslavije, nemačkog Rajha i Italije
JUGOSLAVIJA
JE PRISTUPILA PAKTU TRIJU SILA POD USLOVOM DA ZA SVE VREME TRAJANJA RATA NEMAČKA
I ITALIJA NE TRAŽE PRELAZ NITI PREVOZ SVOJIH TRUPA PREKO JUGOSLOVENSKE
TERITORIJE
l
Nemačka i Italija potvrđuju svoju odluku da će suverenitet i teritorijalni
integritet Jugoslavije svagda poštovati
l
Posle potpisivanja protokola o pristupanju Paktu triju sila juče popodne su g.
Cvetković i Cincar Marković bili primljeni kod g. Hitlera koji je s njima duže
konferisao
To
je „Politika“ pisala tada ( o Sporazumu SCG - NATO i Srbije i SAD još nije?!) a sada se vidi iz
Sporazuma Vuka Draškovića sa NATO, da su Hitlerovi uslovi bili blaži, bolji,
povoljniji i časniji nego ovi koje je, navodno, zbog puta u Europu parafirao
lider Srpskog pokreta obnove, tadašnji ministar spoljnih poslova SCG,
zagovornik bespogovornog puta EUropu po svaku cenu (i bez Kosova i Metohije)
ali i čovek čija uloga u ratovima na ovim prostorima, ako je već o njima reč,
nije zanemarljiva.
Naprotiv...
Istina,
da ne krivim Vuka Draškovića previše i unapred, možda je i tada, osam godina
pre, dakle 2005. kad je parafirao spoorazum, a i danas Dačića, aprila 2013.,
ali simtomatična je izjava Vučića „Vlada može da padne, ali Sporazum mora da se
- sprovede.
Istina,
dosad se pričalo „samo mora da se umre“, ali došla su nova EUropska vremena!?
Možda
je Vučić, kao svojvremeno Vuk postao - vidovit?
Možda
je Vučić obavešteniji od nas običnih smrtnika, ali ako sve zna, a ćuti,
obavezan je da i nama jasno kaže o čemu se radi.
Ovako
ostaće, a biće tako zanavek, anatema naroda na Vuka Draškovića da je, iz čista
mira parafom 2005. uskraćen deo suvereniteta Srbiji, a na Dačića (Vučića) da je
aprila 2013. u miru, svojevoljno i dobrovoljno, parafnuo da Srbije pokloni tzv.
nezavisnom Kosovu 13,2 odsto svoje teritorije!?
Amin.
PS:
Pošto čujem i čitam da je Vučić odlučio - referenduma će biti, možda bi pitanje
moglo da glasi:
Da
li ste da se Srbija pripoji Kosovu (i Metohiji)!?
