Kratko pamćenje, dugo kajanje

Srbe krasi krilatica: slabo pamtim, brzo – zaboravljam.

Ali, čini se - ta "srpska izmišljotina" prati i ostale stanovnike planete?!

Dakle, ljudi sve brže (i sve češće) zaboravljaju... Istina, ima i onih koji, pak, kažu: ko mnogo zna (i pamti) taj - mnogo pati!

Treći, pak, vele: istorija je majka svih nauka.

Moguće, ali se sve manje uči prošlost, sve češće ubija sadašnjost, a sve je, čini se, upereno u - katastrofalnu budućnost... Koja, neumitno, kao smrt - stiže!

Dobro, ali zašto se greške ponavljaju?

Zato što je zaborav rđava osobina?

Prostije, zašto većina političara, čim završi rečenicu, zaboravi sve šta su rekli ili obećali?

Ili, jednostavnije, političari nemaju šta ni da zaborave, jer nikada nisu ništa naučili, ni znali?!

Zato i bezbrižno seju (prazna) obećanja, lako ih je zapaliti novom idejom, koje su zapravo stare.

Evo, najnovije, na primer: Evropska Unija! Zajednica država koja omogućava slobodan protok ljudi i kapitala. Tvorevina koja će doneti privredni bum i koja navodno, samo što nije raj?! Ili, barem - komunizam (svako radi koliko može, a uzima koliko mu je potrebno). Fenomenalno, ali - nažalost, neostvarljivo, utopijska budalaština...

Kad sam tu, kod Raja, znate li koje su nacionalnosti bili - Adam i Eva?

Da se ne mučite, zna se - srpske!

Otkud? Pa, samo Srbi mogu da veruju, dok žive goli i bosi, koji se oblače smokvinim listom i dele jednu jabuku, a opkoljeni su zmijama - da je to (gde žive) RAJ! Kao i Evropska Unija, recimo...

Slične, ili približno iste, kapitalne ideje sakupljanja više naciju na gomilu i u jedan tor, pod vladavinom jedne (čvrste) ruke imali smo prilike da vidmo i ranije, ali i da saznamo kakav je bio kraj tog filma.

Ali, sad važi pravilo prvo: kratko pamtim, dugo se kajem!

I ranije, kao i danas, političlari su nam tvrdili da - drugačije ne može.

Samo tako, ili nikako!

Znači, put bez alternative!

Šta filozofiram?

Ispeci pa reci...

Pre jednog veka prestonica Austro-Ugarske, Beč (Vienna) bio je, da podsetim one koji kratko pamte, a dugo se kaju, glavni grad imperije na staklenim noga, satkane od 15-tak nacija, sa više od pedeset miliona stanovnika.

Kako je to izgledalo u praksi?

Pa, oficiri Monarhije i Carske vojske morali su, uz obavezni nemački, da znaju da komanduju i na, strašno, 11 jezika, sakupljenih u jedan tor, podanika Austro-Ugarske monarhije.

I za svaki od tih 11 jezika prevedena je na njihovo narečje nacionalna himna BOŽE ČUVAJ CARA FRANJU!

Šta hoću da kažem?!

Nije li Beč toga doba bio ono što je Brisel - danas? Evropski centar sveta!

U tu, ondašnju, prestonicu Evrope na hodočaše, kao u Meku, slivale su se horde: političari, bankari, intelektualna elita, estradne zvezde, prave i lažne, ali i pustolovi, probisveti, hohštapleri i vucibatine svih fela, zanimanja i stepena obrazovanja...

Zašto?

Pa tu, u Beču, delila se moć, delile su se pare i utopija: sve je prolazno samo je monarhija večna... I činilo se da će trajati večno. Uz to, Beč, kao i većina metropola, imao je zanimljive stanovnike i ljude koji su, svako iz svojih razloga, put bez alternative pronalazili na Prateru.

Sad te davne 1913, pogotovo za one koji kratko pamte, a brzo zaboravljaju, u Beču su istovremeno, ali poluilegalno, živeli ugledni politički emigranti: Lav Trocki i Josif Visarionovič Džugašvili, koji se, ako se ne varam, baš te godine prvi put predstavio parafom Staljin!

Istina, ko bi rekao, a istorija je čudo, samo je ne znamo, ili ne želimo da pamtimo, tu u Beču, u okolnim ulicama se šunjao i jedan tinejdžer, 20-to godišnjak iz zapadnog dela Austrije.

Momak, koji je iznad svega želeo da bude slikar i umetnik, a ne najveći zločinac 20. veka...

Nije postao slikar, na žalost, dva puta je pao na prijemnom za likovnu akademiju, boravio po jeftinim hostelima, izdržavao se od slikanja portreta prolaznika... dok nije postao - FIRER.

Alijas Adolf. Hitler!

Prestonica EU toga doba, Beč (Vienna) bila je čudo. Tu, samo nekoliko desetina kilometara južnije, u fabrici automobila Daimler, zaposlio se mladi Josip Broz, naše gore list, ili se bar tako pripoveda.

Sve to, siguran sam,  iz carske palate Hofburg nadgledao je, ne znajući šta vidi, tada već vremešni i bolešljivi Franjo Josip, a nadvojvoda Franjo Ferdinand, ne znajući šta ga čeka, nestrpljivo cupkajući od nervoze, samo iz palate Belvedere, čekao je da Franjo ode na onaj svet, a da on zaposedne presto i postane kalif umesto kalifa i gospodar ovozemaljskog sveta.

Da su tada, u Beču, živeli neki od novokomponovanih umnih srpskih evropskih analitčara i eksperta - šta povezuje Franju Josifa, Franju Ferdinanda, Lava Trockog, Staljina, Hitlera i Broza (kasnije poznatijeg kao Tito), oni bi znali da objasne.

Keve mi! Samo ih slušam pa elektronskim medijima... Ali, tadašnjim analitičarima političke zbilje sa početka 20. veka na postavljeno pitanje - šta povezuje ovu šestoricu stanovnika Beča, siguran sam, zinuli bi od čuda?!

Franjo i Franjo bili su tada nedodirljivi vrh političke elite i gospodari hokus-pokus eksperimenta EU toga doba, carstva petnaest nacija, dosta nestabilne ali izuzetno važne regionalne privredne i političke sile, multi-kulturne i multinacionalne carevine.

Dakle, rešili smo za Franju i Franju!

Ali, ubeđen sam nijedan ekspert toga doba ne bi četvoricu sugrađanja Franje i Franje - Hitlera, Staljina, Trockog i Tita uopšte znao, a još sigurniji da ih ne bi smatrao bilo kakvim važnim učesnikom u budućoj istoriji Evrope.

I sveta.

Iako je izgledalo, ili preciznije, pričinjavalo se, da je Carevina stamena kano klisurina: samo pola decenije docnije sve je bilo okrenuto na tumbe i drugačije.

Dvojica Franca bili su blagopočivši, a Austro-ugarsko carstvo 15 nacija skupljenih u jedan tor – raspalo se.

Pa šta?

Ništa!

Samo hoću da podsetim da  ista (neuspela) ideja - skupljanje raznih nacija na jednu gomilu, naravno i pod politički čvrstu centralnu ruku, nije zaboravljena.

Dakle, opet ista ideja, samo u drugom pakovanju: sad je ideja modifikovana, skoro kao GMO hrana!

Dakle ideja - jedan centar, jedna pamet... baviće se (birokratskom) redistribucijom ekonomskih bogatstava naroda, nije propala.

Dok ne pukne.

A već puca!

Britanija, Portugal, Irska, Španija, Italija, Bugarska, Slovenija, Francuska, svaka muči svoju muku: hladnokrvni Britanci se spremaju za "zbogom EU"; Španija je na ivici ozbiljnih sukoba jer mnogi priželjkuju i čekuju od svog kralja da u saradnji s vojskom izvrši državni udar, povrati autoritet i vrati pezetu...

Hrvati, koji od 1. jula uzale u EU, sve češće se pitaju, šta ćemo mi tamo, a Bugari – gde zalutasmo?

Istovremeno, samo su Islanđani shvatili "kud plovi ovaj brod" i rekli "ne" ulasku u EU.

Srbija? Čeka datum!

Dapače.

No, vratimo se osnovnoj ideji: jedan vlada, svi slušaju.

To je suština EU, ili: Jedni, jaki, otimaju drugima, malim i siromašnima, uz marketing da je njihovo osiromašnje za njihovo dobro, jer će posle moći da priđu pristupnim fondovima?

Ali, kakve veze imaju Trocki, Staljin, Hitler i Broz sa sadašnjom EU?

Pa, iako su u doba Carevine i moći Beča bili, ili se činilo da jesu, sportski rečeno - autsajderi, svaki od njih je tu EU ideju razradio na svoj način.

Prvi Lav Trocki – prvo je Crvenom armijom, ognjem, mačem, u ondašnji SSSR ugurao 15 republika koje, mahom, istorisjski i kulturološki nisu imale mnogo zajedničkog. A veliki Staljin se potom hvalio da je spas u državno-planskom upravljanju privredom. I da se tako Sovjetski Savez iz nazadne poljoprivredne zemlje razvio u svetsku silu.

Istina, cenu nije pomnjao: samo u nasilnoj "kolektivizaciji" od gladi je umrlo desetak miliona seljaka.

Finale?

Politički raspad kao posledica katastrofalne ekonomske i socijalne politike.

Industrijska proizvodnja je padala, nezaposlenost rasla, a galopirajuća inflacija pojela ušteđevinu građana. Kad su izbili etnički sukobi u Gruziji i Azerbejdžanu, a Litvanija proglasila nezavisnost, Vrhovni sovjet SSSR-a 1991. ukinuo je sam sebe.

Istina, raspadu SSSR dobrano su pomogli i "prijatelji" sa Zapada, instalirajući Gorbačova, pa Jeljcina u vrh sovjetske vlasti, u nadi da će se raspati – ne samo SSSR već i Rusija.

Pa, zar nije, svojevremeno, tada moćna Medlin Olbrajt poručila svetu - šta će Rusiji Sibir, te da ta bogatstva Sibira pripadaju, zapravo, najrazvijenijima, prevedeno Sjedinjenim Državama?!

Ali, onda se pojavio – Putin.

Na sreću Rusa, na užasavanje SAD i Garija Kasparova, ali i na sreću ostatka sveta - jer svet ne može da stoji na jednoj nozi.

Istina, tu je enormni ekonomski uzlet Nemačke, jedinog stvarnog vladara EU i Brisela...

Ali, zar i Hitler nije mislio slično: da će oružjem porobiti svet?

Sad se radi malo drugačije: novcem. Ali razaranja, verujte mi na reč, tek slede...

Rezultate Hitlerovog eksperimenta "ujedinjenja Evrope", s brisanjem evropskih nacionalnih granica, i čvrstom državnom planskom privredom nije, verujem, potrebno, posebno objašnjavati i ponavljati.

Kraj Drugog svetskog rata privreda Nemačke je dočekala na kolenima, a posle 1945. oko 12 miliona nemačkih izbeglica proterano je širom Europe.

Od toga, nestalo je, ili ubijeno 2.250.000 ljudi.

Zato nas, naivne Srbe, danas, ne čudi odnos Nemnačke prema Srbiji i Kosovu i Metohiji. Nemci su proteklih godina vrlo jasno pokazali i Česima i nama i drugima da im je veoma stalo da se vrati imovina prognanih Nemaca, da se rehailituju pred sudovima, da im se uvaže ukinuta prava. Ali, isto takvo stanovište nisu zauzeli kada je reč o hiljadama prognanih Srba. Izgleda da je za Nemce pravo rezervisano samo za jnihove građane i da nije univerzalno.

A uz to, kako je u toku revizija Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, moguće je da će uskoro istorija i porošlost biti drugačija nego što je sve to stvarno bilo...

Ovde mene, naivnog, međutim, kopka nešto drugo: znajući lično Vučića i Dačića, znajući šta su mislili nekad, a šta pričaju sad, ne mogu da verujem da su u stanju da bez greške - proverene neprijatelje Srbije uzimaju za prijatelje, a pravih prijatelja se odriču?

Ali, to je pitanje za njih. Zar ne?

Četvrtog, od pomenutih "bečkih momaka", najvećeg sina naših naroda i narodnosti, ostavio sam za kraj: ni njegov, u početku i naoko, blistavi eksperiment eu-Jugoslavija nije se spasao sudbine Austrougarske i Hitlerove ujedinjene Evrope.

Završilo se u potocima krvi, kao i eksperiment zvan bratstvo - jedinstvo.

Šest republika (Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru i dve Srbima nametnute autonomne pokrajine Vojvodinu i Kosovo) ugurao je u jednu - Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju.

Potom, po receptu svog komšije iz Beča, Staljina, usledila je nasilna kolektivizacija sela, centralizacija privrede i državna redistribucija para i moći.

Kako se sve završilo?

Znamo.

A, onda je stigla demokratija, da preostalo dokusuri!

Slavni Zigmund Frojd, otac psihoanalize, zatekao se u Beču kad su tamo boravili Staljin, Hitler, Trocki i Tito. Nije zabeleženo da su se družili, da jesu, ko zna: možda bi istorija sveta bila drugačija?! Da ih je pregledao na – vreme?!

Dakle, posle svih ovih istorijskih eksperimenata, sad, svakodnevno, od Vučića i Dačića, pre toga od Borisa - slušam - kako je deviza EU-ili smrt - jedina alternativa za Srbiju (bez Kosova, koje poklanjamo NATO-u i narko-kartelu na tacni).

I?

Nakon svih ovih propalih istorijskih eksperimenata sad slušam kako je jedini put ekonomskog oporavka 28 zemalja naguranih, po principu, konca i konopca, u Evropsku Uniju jedinstvena privredna i monetarna politika?

Dakle, odlučivanje o parama svih nas na jednom mestu?

U Briselu!

A onda će se, ne lipi magarče do zelene trave, oduzimanjem od bogatih i davanjem siromašnima (Brisel ipak nije Robin Hud!)  deljenjem para, kroz strukturne i kohezijske fondove, postići smanjivanje razlika između regija unutar EU.

To će, kažu, a lažu, doprineti skladnom i ravnomernom razvoju, svih. Pogotovo siromašnih.

Dakle, ponovo centralna uprava, centralna preraspodela, ovaj put “džumle” evropskih, državnih prihoda.

Zvuči li vam poznato?

Možda je zaista krajnji čas da se muškarci prestanu baviti politikom?

I prepuste to ženama.

Jer, kako je ustvrdila Agata Kristi: "Žena zaboravlja lakše nego muškarac, ali se i brže priseti onog što je zaboravila."