ĐILASIJADA

“Žuti” je malo – nervozan!

To je, u najkraćem, danas Dragan Đilas, još uvek važeći gradonačelnik Beograda (a dokle će, ne zna se!?), aktuelni predsednik KK saveza Srbije i prvi čovek srpske košarke (koja je pod njegovom dirigentskom palicom doživela takav slom od kojeg će teško da se oporavi), i novi preredsednik Demokratske stranke (koja se pod njegovim rukovodstvom cepa u, najmanje, tri kolone)!

Uz to i dokazani biznismen, vlasnik marketinga i virtuelne Srbije, i (ne)dokazani vlasnik više novina i medija.

Miroslav Mišković, do juče, činilo se nedodirljiv, pre pritvaranja, pošteno je priznao – odričem se dela vlasništva u dnevnim novinama “Pres” i svoje akcije ustupio – novinarima.

Drugi, ili ostali vlasnici, sad već dva meseca ugašenog “Presa”, i dalje se ne zna – ko su, ali i zašto se kriju.

Ili se, možda, ipak zna.

I, onda, kako ne bi bio – malko nervozan?!

Istina, povremenim hvalospevima Aleksandru Vučiću, prvom potpredsedniku Vlade Srbije, koordinatoru svih tajnih službi i lideru najjače parlamentarne stranke u Srbiji, misli da kupuje ili pokušava da kupi vreme i da dočeka izbore, ne bi li se, nekako dočepao nekog dobrostojećeg mesta u novoj vladi i to, po mogućstvu, u eventualnoj koalici SNS-DS.

Ali, krenimo redom: snagom svog autoriteta u stranci koji mu je doskorašnji “nedodirljivi” Boris Bez Stana Tadić poklonio na tacni i bez borbe, ili svojim poimanjem političke borbe – po kratkom postupku, najurio je iz stranke svoje dojučerašnje saborce, ili su oni, najureni, mislili da to s Draganom – jesu (saborci)?!

Najurio je Dušana Petrovića, Vuka Jeremića i mnoge druge, koji sad po kuloarima skupštinskog zdanja prave poslaničke klubove i traže mesto za sedenje, što dalje od Đilasovih poslanika.

Istina, pokrio se odlukom Glavnog odbora stranke, da dojučerašnji ministri – podnesu ostavku, ili će, ukoliko ne ispoštuju tu zapovest da lete iz stranke.

Petrović nije vratio mandat, isključen je.

Vuk Jeremić, predsednik Generalne skupštine UN, narodni poslanik DS u Skupštini u Srbije, posle sedam dana, s indignacijom odćutao na Đilasovu ponudu da se predomisli, vrati mandat i zavredi milost predsednika stranke i ostane član DS.

Istina, dosad u svetu politike, bar koliko se zna, nije se desilo da nekakav predsednik jedne stranke, pa makar bila i demokratska, iz svojih redova izbaci i najuri, nikog do – predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Dakle, opisivačima lika i dela Dragana Đilasa, ako ih bude, i ako on zavredi da ga neko opisuje, neće biti nimalo jasno – kakva je to moć koju je januara-februara 2013. godine posedovao Đilas da je mogao da se zarad, valjda svog autoriteta, ili sujete, odrekne možda najpopularnijeg političara u Srbiji ovih dana.

Uz to, upravo mu je Vuk Jeremić svojevremeno, gostujući na Javnom Servisu, u emisiji “Svedok” koju vodi Nenad Stefanović lakonski odgovorio – ako je već neko kriv za poraz DS na izborima, ja sam bio tek 16. po redu, a prvi na listi je bio neko drugi, a on i građani znaju kako se taj zove!

Takođe, jasno je kao dan da je i legenda DS, dobitnik Legije časti, Dragoljub Mićunović okrenuo leđa svom predsedniku.

Samo Dragan Đilas, zasad, još ne želi, valjda poštujući Mićunove godine, ako mu je išta sveto, i jednog od osnivača stranke da najuri iz tabora svoje stranke u rasulu.

Stranku je, inače, svojevoljno, usput formiravši novu, napustio i Zoran Živković, eks premijer Srbije i u danima kada je DOS osvajao vlast i rušio Slobodana Miloševića – desna ruka Zorana Đinđića, u koga se i danas, svi kunu, a kome su, odavno okrenuli leđa.

Istina, pod svoje skute, lider DS je zadržao donedavnog lidera Borisa Tadića, zaposlivši ga kao činovnika i izgleda izdržavano lice, jer mu i dalje, valjda, plaća stančić – nekoliko hiljada evrića mesečno.

Samo, to ne govori ništa o Đilasu, više govori o Borisu Bez Stana Tadiću...

O rukovođenju u košarci ne bih trošio reči, osim da smo potonuli na EP, u kfalifikacijama za OI, da su košarkaši OI u Londonu posmatrali na TV i konačno smo doživeli da se finale Kupa Koraća, jedna utakmica, igra – samo dva dana.

Jednog sa piblikom, a drugog bez nje...

Ali, D.Đ. se ne predaje: krenuo je da daje intervjue.

Praktično u dva dana i u dva dela.

U istim novinama.

Jedna broj novina bio je očto mali da sve što misli Đilas predstavi čitaocima u jednom tekstu. Bila su potrebna – dva broja, trobroj i dan posle toga!?

U novini koja ne upotrebljava slovo “Đ”, osim ako govori čovek na slovo “Đ”, lider Demokratske stranke, najdobronamernije (majke mi) savetuje lidera druge političke stranke, usput još premijera, da bi mu bilo pametno: “Dačiću, povuci se do kraja istrage!”

Usput objašnjava nama, neukima: ”Jedan deo Vlade hoće da hapsi drugi. Pa, zar još živimo u doba Rankovića i Krcuna?!”...

Iliti: “Vlada bi već pala da nije interesa Zapada da sačuva zbog saradnje oko Kosova”.

Ili: “EU i SAD nastavljaju s politikom štapa i šargarepe. Nismo mi zečevi da živimo od šargarepe”!

Sve te mudrosti prosuo je u prazničnom – trobroju, ali i to je bilo malo, pa je prvom jednobroju posle Dana državnosti u istoj novini koja slovo Đ upotrebljava, kako i priliči, samo u svečanim prilikama, optužio predsednika Vlade Srbije Ivicu Dačića da je izmislio priču o rušenju aviona, da bi pokušao da sakrije aferu “Banana”?!

Mož’ da bidne, al ne mora da znači...

Dakle, da pođemo od saveta Dačiću da se povuče “dok se istraga ne završi”?!

Pa jel jedne druge novine, već mesecima pišu o nekakvim, možda i navodnim, aferama u kojima je, po “Poni ekspresu”, upravo D.Đ. umešan do – guše?

Pišu!

Zar i u tim tekstovima nema takvih pikanterija koji ne zavređuju bar – malu istragu?

Zaslužuju!

Ili, D.Đ. smatra da je dovoljna pionirska reč, ili “majke mi”, pa da mu poverujemo da je čist ko jutarnja rosa.

Koliko znam, a ne znam, da nije možda Ivica Dačić od novina koje ga čereče tražio 1,2 milijarde dinara za narušeni lik i delo i duševni bol?!

Nije!

Ali, ima ko je tražio, tužio, rekao, pa porekao, smanjivši zahtev za nekoliko nula.

Đilas!

Samo, čudi me da istu argumentaciju, to oko banana, nije zatražio i od Mićunovića!

Što od Mićuna?

Pa, ako je verovati novinama, Mićun i taj Miša Banana su – nekada, istina, ne baš redovno, ali često igrali šah. I ko zna šta su tada pričali, ili su se bavili šiframa...

Recimo, Banana igra 1. e4, a Mićun vuče e6.

Francuska odbrana, koja najčešće daje pozicionu igru, ali bi moglo da bude i šifra, kao:

“Igraj slobno, sve je OK. Niko te ne prati!?”

Šah je čudo!

Dakle, Banana 1. e4 Mmićun – 1...d5!

Skandinavska odbrana?!

Sumnjivo!

Šifra: “Pazi nešto se tamo događa. Budi oprezan.”

Ili, Mićun odabere Mar del plata varijantu, u prevodu:

“Mišo, pazi šta radiš, tamo u Južnoj Amerci se nešto krupno dešava”!?

Uz šah, na 64 crno-bela polja mnoga čuda se dešavaju. Vuku se, mahom skriveni, potezi ali bi samo lud čovek, ili sulude novine, optuživale Mićuna da je igrajući šah i sicilijanku sa Mišom Bananom odavao državne taje...

Drugo je, ako se pije kafa?!

Ali kafa može da se pije i dok se igra šah.

Mogao bih, ovako, šifrirano, da optužim brojne političare da su igrajući šah odavali državne tajne, ali neću.

Volim šah...

Dalje, Dragan Đilas zna “da jedan deo Vlade hoće da hapsi drugi deo vlade”!?

Svašta, otkud bi on to mogao da zna?

Da mu nije došapnuo novi tonac Aleksandra Vučića, iliti po Milivoju Glišiću, Tadićev “di-džej” Miodrag Miki Rakić?

Može biti!

Samo, ako Dragan Đilas zna ko i zašto koga u Vladi Srbije treba da (u)hapsi, zašto i ne kaže.

Zašto ćuti i čini krivično delo neprijavljivanja krivičnog dela?!

Đilas se još pita: “Zar još živimo u doba Rankovića i Krcuna”?

Izgleda, samo istine radi, kad već pominje doba Rankovića i Krcuna, mogao je da spomene i trećeg asa toga doba iz špila – svog slavnijeg prezimenjaka – Milovana.

Ali, nije. Ne bi zgodno bilo da se narod seti mnogo toga vezanog za Đilasa.

Milovana!

Iliti: “Vlada bi već pala da nije interesa Zapada da sačuva zbog saradnje oko Kosova”.  

Aman: Pa ova Vlada će, možda, zaista pasti zbog Kosova, ali je “žuta vlada” upravo opstajala zbog interesa Zapada.

Istina, Vaša Vlada je dobro utabala prtinu (za one koji nisu sa ovih prostora – putanja, putić, drum...) da ova vlada i nema gde da kroči, da ne naleti na duboke staze i bogaze kojima ste isparcelisali Srbiju...

Samo, kad dođe, a ne daj Bože da dođe, Vojvodina na red, pa malo je vode u Dunavu i Savi, tu bi možda tek pomogla reka Rajna, da opere nanos žutih i doprinos izglasavanja Statuta Vojvodine u Skupštini Srbije.

Na, kraju, “Dačić je izmislio atentat da bi sakrio detalje afere ‘Banana’”?!

Ako ste u pravu, onda je izvesno da je koristio Vaš marketing, ne mislim na Vaše marketinške agencije, već na Vaše spin majstore, kako se danas modernim europskim jezikom u nas govori.

Pa, zar ste već zaboravili na Đinđića?!

Zar ste zaboravili na halu “Limes”, na Bagzija...

Na ubistvo...

Zar se nije istraživao uticaj medija na ubistvo premijera Srbije?!

Zar ste već zaboravil, da, kada je Vašem (istina tada, a ne sad) kalifu bilo teško, odnekud su se pojavljivala pisma i pretnje iz dalekog Čigaga.

Marketing i spinovanje, istina, može mnogo, ali ne baš i sve.

Uz to, ima nas koji ponešto pamtimo i ima onih koji lako ne nasedaju na marketinške trikove i spinovanje.

Stvarno, mislim da ste preterali.

Pustite Ivicu Dačića da se vadi kako zna i ume, pustite Krcuna i Rankovića, gledajte da Miki Rakić nema neki disk i o vama.

Uostalom, šta mislite: odakle “Kuriru” onoliki podaci (izmišljeni ili ne, nevažno je) o Vama?

Da neki Aca (Ranković), Slobodan (Penezić) ili Miki (Rakić) ne snimaju neki disk o Vama koji će isporučiti javnosti kad je vreme – za izbore, ili za nešto teže od izbora...

Jer, ne kaže narod badava: Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje...

Mrtvozornik srpske pisane reči

Na moj komentar u "SVEDOKU" (Broj 862/863, od 22. januara) "UBIJ, ZAKOLJI, DA NOVINA VIŠE NE POSTOJI", u kojem sam pokušao da ponudim čitaocima svoje viđenje današnje tužne, mračne i beznadežne medijske scene Srbije, uz konkretno pominjanje korifeja današnjeg euROPSKOG novinarstva u Srbiji (tekst je preneo i ugledni portal Nova srpska politička misao, kao i drugi, recimo  samo u svojoj podvaljivačkoj opremi i Novi Standard...), pravog odgovora u medijima, ali i u vlasti - nije bilo.

Istina, čuo sam da je reagovao Željko Cvijanović, jedan od pomenutih...Istina, možda sam ja pogrešio, jer pomenuti g. Cvijanović danas nema nikakve veze sa štampanim medijima, a s onima koje je imao, odavno ih je upokojio i u tišini - sahranio!

Ipak, iako me nije preterano interesovalo šta piše Cvijanović, koga sam  odavno i na vreme pročitao (ako drugi nisu, u šta, iskreno, sumnjam, to je njihov problem), pokušao sam da nađem gde je objavio odgovor. I krenuo u obilazak kiosaka.

G. Cvijanović je svojevremeno uređivao "Blic Njuz", pisao u "Centru", uređivao "Evropu", koju je kasnije utopio Filipu Cepteru, pa dnevne novine "Sutra" i nedeljniku "Standard", pa rekoh, valjda u nekom od tih listova...

Ali zalud sam tabanao, svi ti listovi su, rekoše mi prodavci, ugašeni, upokojeni i sahranjeni, gotovo brže no što su i pokrenuti!

I konačno, na sajtu Novi Standard, uređuje ga upravo pomenuti Cvijanović, pronađoh odgovor meni, a zapravo pljuvanje po "Svedoku", meni, NSPM, uglednom analitičaru Đorđu Vukadinović, Beba Popović se tu podrazumeva, Slobodanu Antoniću, koji je očito kolateralna šteta...

I odmah sam shvatio na šta me odgovor Cvijanovića podseća: kada neko nema argumente za svađu onda podiže glas, iliti po srpski dere se, misleći valjda - što se jače dere da su mu argumenti jači.

Ali, nisu...

Pošto u pisanoj reči ne možeš da se dereš i vičeš, onda, ako argumnenata nemaš - počneš da deliš etikete, pljuješ, lažeš i mažeš!

Dakle, g. Cvijanović je na svom portalu upoznao svoje čitaoce šta On misli o meni, Vladanu Diniću, o Vladimiru Bebi Popoviću, uredniku NSPM Đorđu Vukadinoviću i pojma nemam zašto, tu je uključio i dr Slobodana Antonića, čoveka koji u mom tekstu o medijima - ni luk jeo, ni luk mirisao.

Ali, valda po principu, pljuni i teraj dalje, ubačen je i Slobodan Antonić...Da bi čorba gušća bila...

Naravno, on je svojim čitaocima isporučio i ponudio (u svojoj opremi - UDRUŽENI MEDIJSKI PODUHVAT BEBE POPOVIĆA, ĐORĐA VUKADINOVIĆA I VLADANA DINIĆA: NOVINARI U CIVILU) i podnaslovom: „Okupljanje“ je počelo i na drugoj strani: šta bi drugo nateralo Dinića da citira skandalozni pamflet Bebe Popovića a Vukadnovića da sve to bez problema prenese) da pročitaju šta to, zapravo, piše u "Svedoku", i odmah je, shodno svom poimanju novinarstva opleo - insinuacijama.

Dakle, Cvijanović kaže:

"Šta je moglo da ujedini žutog spin majstora, čarobnjaka crne hronike i vlaškog vojvodu?"

Za neupućene: "žuti spin majstor" je Vladimir Beba Popović (čuveni šef Biroa za komunikacije u doba Zorana Đinđića, s kojim sam češće bio na sudu no u kafani...), "čarobnjak crne hronike" je, očito moja malenkost, Vladan Dinić, uz aluziju da sam, svojevremeno u "Novostima", "Telegrafu" i "Svedoku", kad mu je vreme bilo, često pisao i objavljivao tekstove o fenomenu devedesetih godina - "beogradskom krvavom asvaltu" i seriji ubistava na beogradskom pločniku!

Dobro, bilo je i toga, za Cvijanovića ja sam Merlin crne hronike, ali je čudno da očiti poznavalac mog lika i dela i pisanja, Cvijanović, ne pominje da sam i novinar koji je prvi u svetu prekinuo 12 godina dugo ćutanje Jovanke Broz, prvi u svetu objavio vest o povratku Bobija Fišera... Da sam autor mnogih feljtona, intervjua, tekstova i komentara, pisac dve visokotiražne knjige, da sam izveštavao sa mnogih događanja u svetu i zemlji, sa šest olimpijada i da sam, trenutno, i na žalost, najstarijni glavni urednik po stažu u Srbiji.

Željko smatra da sam ja čarobnjak, Merlin "crne hronike" i neka mu je, i hvala mu i za to, ali...

Onda Cvijanović nastavlja dalje...

"Kad se pokazalo da Dinićevu tvorevinu...koja se lažno predstavlja kao novine - ne čita niko..." (misli, pretpostavljam na "Svedok"(!?)što je naravno notorna glupost, zluradost i laž -  čita je bar Cvijanović!), iako Cvijanović jedno misli, drugo govori, treće radi, a četvrto piše...),  postavlja tipično udbašku podvalu:

"Ko je platio da u štampariju uđe ovaj broj Dinićevog POVREMENIKA "SVEDOK", gde je tekst prvobitno o meni objavljen"?

Tu, naravno, moram malo da predahnem od umotvorina g. Cvijanovića.

Interesantno, prvo mu je pitanje - ko je platio štampanje "Svedoka"?

Moram Cvijanovića da razočaram i ohrabrim: nisu oni koji su njega i njegove novine oduvek plaćali!

Zato mu i ne zameram na glupom pitanju, čovek i ne zna da se novine prodaju na kioscima...

Jer, on novine i nikad nije pravio za tržište i čitaoce, već za svog privremenog gazdu (služeći mu kao dum-dum metak, ili slabiji snajperista) koji je dobar samo dok plaća.

A kad ne plaća?

Onda, zna se, tu mu je, pri ruci, drugi gazda, pa treći, četvrti...

"Ko je platio da u štampariju uđe ovaj broj Dinićevog povremenika "Svedok"?

Razočaralo bi me da je to, na primer, Dinko Mein Kamp Gruhonjić, svako drugi u ulozi investitora pomenute prljavštine pokazao bi da za ovu trojicu mladića ima nade..."

Ops! Moraću da razočaram mrtvozornika srpske pisane reči, nekad EUropljanina (kad se to plaćalo), danas novokomponovanog patriotu u pokušaju (kad se opet isplati) Željka Cvijanovića, da me je zatekao.

Iskreno priznajem da pojma nemam ko mu je taj, pa sad, Dinko Mein Kamp Gruhonjić?!

Zaista nisam čuo, ali pošto ga Željko Cvijanović pominje, moguće da je važan, iliti iz neke bosanske zabiti, što ŽC to očito dobro zna, a moguće je da su pokatkad sarađivali ili razmenjivali informacije?

Ko će ga znati, g. Gruhonjića ne znam, to je, možda moj minus, a to što ga g. Cvijanović zna, to je njegov plus.

Jer, za razliku od mene, on je mnoga svoja poznanstva iskoristio da bude u plusu, ali to je način života i životne filozofije.

Valjda da bi me uvredio, a imam dovoljno godina da ne nasedam na trikove g. Cvijanovića, on sebi dozvoljava još jednu zlonamernu nepreciznost (što se ne očekuje od čoveka koji slovi za osobu  sa poslovično dobrim udbaško-povereničkim i DB vezama) da za "SVEDOK" novinu koji izlazi, evo već 18 godina, bez pauze i prekida, kaže - "povremenik"?!

I to kaže čovek koji je u novinama koje je pravio i uređivao najčešće i redovno bio grobar, a povremeno - stečajni upravnik.

Jer, svega što se dodirnuo, a ima veze s Gutenbergom, odavno je - sahranio...

I "Blic Njuz", i "Evropa", i "Standard"... da ne nabrajam sve upokojene novine Željka Cvijanovića.

Pošto je ispalio sve što je procenio da je profitabilno i protiv mene i "Svedoka", onda se prebacuje na svoju pravu temu i opsesiju: NSPM, Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića.

On spočitava g. Vukadinoviću moral?!

O kom crnom moralu piše Cvijnanović?

O svom?

Jok, o Vukadinovićevom!

NSPM je "kriv" što je preneo tekst iz "Svedoka"?!

Neće biti. G. Vukadinović, za razliku od Cvijanovića, uvek pita da li neki tekst može i sme da prenese!

Kod Cvijanovića je to malo drugačije, sve što je objavljeno sme da se prepiše i preuzme, a ako to autoru smeta, tim gore po autora!

Zapravo, ne želeći da branim Vukadinovića, dovoljno je samo da kažem da će pre biti da se radi o običnoj zavisti, jer je Vukadinović (sa Antonićem) uspeo da portal NSPM bude jedan od najviše uvaženih, najčitanijijih, dakle i najuticajnijih.

A uz to i "Svedok" i "Nova srpska politička misao" imaju u biti svoje uređivačke politike nacionalnu obojenost i državotvornost... I to je zapravo, ono što Cvijanoviću smeta...

On ovih dana, istina, opet (kao i uvek - bezuspešno) pokušava da promeni dres i da stane pod nacionalni barjak.

Dosta neuspešno.

Cvijanović, siguran sam, ne bi ni reagovao na moj komentar da nije bilo jedne moje opaske:

"Cvijanović, ne hvala..."

Dakle, nemam nimalo i ništa protiv da Cvijanoviić postane šta god misli da može, pa i vođa patriotskih snaga, ako uspe svojim umećem, znanjem, veštinovim, ili vezama i pritiscima SDB, DB, BIA, VBA ili kako se sve to zove...da se nametne.

Ili, samo - naplati?!

Uostalom, to je pokušao,  kada je probao da prodaje patriotizam na KCN-u, da se po svaku cenu približi Aleksandru Vučiću, ali to (očito) nije prošlo...

Pa, sad bi, opet da menja boju, ali nekako postupno, pažljivije i stidljivo.

Valjda se se Vlasi ne sete...

Ja, Vladan Dinić, za razliku od mnogih aktera ove nevesele javne scene, nemam drugu otadžbinu osim Srbije, što za mnoge, a pogotovo g. Cvijanovića, ne bi moglo da se kaže.

Dakle: Željko Cvijanović?

Ne, hvala!