„Sartid“ na nebu!

Za koji dan, ona naša „U slučaju rata bežite avionima JAT-a“, više neće važiti.

Sad važi (po Vučiću, i gle čuda sve priosutnijem „najurenom“ Mlađanu Dinkiću):

„U slučaju rata bežite avionima „AIR Serbia“!

Ne vredi, ne rimuje se.

Da probamo:

„U slučaju rata bežite avionima Etihad-a“?!

Ništa, još manje se rimuje...

Ne znam zašto, ali kad sam čuo, ma kakvi čuo, gledao i slušao vazdan, kako će naš domaći avio-prevoznik (AIR Serbia) da uskoro bude lider na Balkanu, a Bogme i šire, nešto me štrecnulo.

Pa zar, svojevremeno, naš počivši predsednik Sloba nije bio „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“ dok nije dopanuo Ševenigena odakle se vratio - u metalnom kovčegu.

JAT-om!

Zar Boris Bez Stana Tadić nije bio lider na Balkanu? Dok iz Brisela, na dan izbora, iako su se glasačka mesta zatvarala u 20 sati, negde oko pola četiri (15.30) nije pravovremeno stigla čestitka predsedniku Srbije - Tomislavu Nikoliću?!

Uz to, Vučić i Dačić, ah da i naš prijatelj šeik, u istoriju su poslali i, verovatno, poslednji izdanak bivše zemlje Jugoslavije - Jugoslovenski aero transport (JAT). Dakle, prefiks zemlje u kojoj se lepo i bezbedno živelo...

Ili mi se samo čini?!

Ali, ne lezi vraže: na Omladinskom prvenstvu Evrope (U-19)  u Litvaniji, u polufinalu protiv Portugalije, zagrmelo je „Hej Sloveni“, što je toliko uzbudilo naše junoše da su - pobedili Portugaliju i u finale ušli na - penale!?

Istina, u finalu, jugonostalgičari nisu imali prilke da čuju „svoju himnu“ Hej Sloveni, još te živi, već našu staru srpsku himnu „Bože pravde“...

Ali, keve mi, da nije bilo „Hej Sloveni“, ne bi bilo ni „Bože pravde“. Kontinuitet je važan...

Zar Srbija nije nasledila Jugoslaviju?

Ne bi se reklo, ali tako su nam pričali. 

Pa ućutali.

No, vratimo se JAT-u, zapravo Etihadu: da li smo se dobro udali?

Vučić ponosno kaže - jesmo!

Dinkić, rekonstrisani, ali trenutno desna ruka prvog, ništa pričao nije, da li je nešto svirao, ne znam, nisam bio tamo u doba slavlja, ali mi je nejasno, šta je tamo tražio Dinkić, a nije recimo bio još uvek važeći (takođe rekonstruisani) ministar saobraćaja u Vladi Srbije, inž. Milutin Mrkonjić?

Ili avio-saobraćaj nije više - saobraćaj u vazduhu?

Možda čovek nije bio pozvan, a na privatne žurke se ne ide nepozvan.

Uostalom, kako smo se udali?

Pa, moglo je i bolje?!

Ovako, eks JAT me sve više podseća na SARTID, iliti na „US Steel Serbia“!

Kako, pa SARTID ne leti u nebo, odavno je prizemljen, a i ne zove se više „U.S. Stell Serbia“, već opet, valjda, SARTID, mada bi bolje bilo da se zove Železara „Smederevo“...

Amerikanci su smederevsku Železaru, sa sve pratećim fabrikama i infrastrukturom berićetno pazarili za 23,5 miliona dolara, bez ikakvih nasleđenih dugova.

To što su domaći poverioci Železare pukli kao zvečka, ko te pita... I kad su je Ameri izmuzli, prodali su je. Za dolar.

Nama!

Sad, bojim se da sa JAT-om ne bude isto: istina, 51 odsto smo, kaže Vučić, gazde mi, Srbi, a dali smo bratski sa Etihadom po 40 miliona evra za početak...

Etihadu smo dali i izanđalu flotu aviona, desetak, i sve ostalo pride, plus postojeće linije, a mi, Srbija, smo pazarili zatečeni dug od siće - 196 miliona evra?!

Malo li je...

I, šta sad, ništa, odlete SARTID, pardon -JAT- u nebo, a dugovi ostadoše nama. Pa, i to je nešto! Zar ne?

Istina, ima tu jedna finta: ukoliko Bog da da ministar finasija biće stranac (!?) kako nagoveštavaju režimski mediji i Prvi... Onda nam puca prsluk: neka on, Stranac, vidi šta će i kako će da namiri te tolike dugove JAT-a...

Usput, neka se 800 JAD-ničića iz JAT-a  pripremi za socijalni program.

Prevedeno na naš jezik - ostaju bez posla.

Na nekom portalu, čini mi se NSPM, pročitah komentar nekog čitaoca koji, otprilike glasi: svako kome bi poklonili poklonili „Galeniku“, „Politiku“, „Novosti“ bez postojećih nagomilanih dugova, bio bi narednih pet godina super uspešan!

Dakle, to je cilj kojem treba svi da težimo: da država preuzme sve naše dugove na sebe, a da nama srećnicima, poveri gigante na upravljanje!

Kako da ne. Kad bismo se zezali…

Uostalom, ta izmišljotina koju svetska ekonomija ne poznaje, još manje priznaje: država strancu-biznismenu, daje džabe lokaciju, uvede mu struju, vodu, iće i piće, i od 5-10 hiljada evrića po svakom zaposlenom - pokazuje da je Srbija zapravo pravi Raj na zemaljskoj kugli.

Samo šteta što nije za nas koji živimo i radimo ovde, ali o tom - potom.

Nego, rekonstrukcija, još malo pa gotova. Izbora neće biti, a „nova vlada“ biće bolja od stare, rekonstruisane... Dobro, da vidimo, ko je rekonstruisan, a ko restauriran?

Ivica se ratosiljao svoja dva potpredsednika u stranci: Žarka Mala Matura Obradovića i Milutina Mrkonjića Mrke?!

Slavica, treći potpredsednik SPS je pretekla, kažu, gledala je u cipele kad su se slamčice za ispadanje izvlačile?!

Ostaje ministar zdravlja, što se odmah, već danas vidi kao pravi potez: u Kliničkom centru podneli 15 krivičnih prijava-protiv njenih kolega, lekara!?

„Išutiran“ je URS: Jel možete da zamislite vlast bez Mlađe?

Ja ne mogu, majke mi.

Navikao sam se na čoveka, 13 godina je vlast, ovako ili onako.

Sad nije vlast, ali kao da jeste: ne odvaja se od Prvog!

Pa, ako. Ako je mogao Alek da reinkarnira i Vesića, može i Mlađa da opstane!

Žao mi je svoje prijateljice Suzane: potpredsednika Vlade za evropske integracije...

Pa ako smo stvarno dobili datum, zaslužna je ona, a ako nismo, onda, jasno je da treba da ode...

Ali, Alek i Ivica (bez marice) tvrde horski: jesmo!

Onda zašto odlazi Suzana?

Za Vericu znam zašto, ali ne znam zbog čega?!

SNS?

Aflatoksin Knežević?

Velemajstor, dr Alisa Marić? (Čujem da će bokser da je zameni? Tako i treba: u zdravom telu zdrav duh)!

Poslastičar? Hm? Ja svraćam kod „Ace pekara“.

Ministar vojni??

(Mislio sam da mogu, ali ne mogu, kaže Prvi.)

Odstupi ministre, naredio je sam sebi. Rečeno - učinjeno. Sad, samo čekam da Vulin postane ministar odbrane, pa da se pod stare dane, dobrovoljno, prijavim za vojsku! Možda će na to mesto da dođe stranac?! Ionako bi to bilo najprikladnije pirlikama u zemlji…

Sad će i med i mleko da teče, a može biti i druge đakonije?

Đavo je Vulin. Pre podne na TV podnese ostavku, popodne prespava i ujutru se - vrati? Puj pike ne važi...

Ipak, tu nešto ne štima: ako je ova dosadašnja Vlada, bar tako Prvi i prvi do njega tvrde, bila uspešna. zašto se pola tima menja?

Ili, ko će ga znati, možda se uvodi sistem listopada?

Na godinu dana, pa onda sledeći... Kontinuitet je važan...

Ova rekonstrukcja me podseća na onu priču o magu političkih mahinacija Edvardu Kardelju i seljaku koji je imao problem s kravom...

Kardelj: Kojim dobrom, dobri čoveče?

Seljak: Imam problem s kravom muzarom, ne daje više mleko!

Kardelj: To je lako. Veći joj prednju desnu i levu zadnju nogu i stavi je u ledenu vodu. Dođi potom da vidim da li je počela da daje mleko...

Kardelj, nekoliko dana docnije: Jel’ počela da piški mleko?

Seljak: Ne! Piša krv!

Kardelj: Stani, veži joj prednju levu i i zadnju desnu, pa dođi?!

 Seljak: Druže Edi, pomagaj, samo što ne crkne...

Kardelj: Veži joj obe prednje, pa u ledenu vodu. Dođi.

Kardelj: Jel’ bolje?

Seljak: Jok. Crkla!

Kardelj: Uh, boga ti, a toliko sam kombinacija još imao!

Kolju Vladu za kilo mesa

Ja sam, izgleda, baš - zaludan! Pažljivo čitam novine ili, ovo što se prodaje na kioscima - nisu novine?

Ali, papir nije beo već, išaran...

A, na njemu svašta piše.

Mahom laži, izmišljotine, gluposti, ali ne redakcijske već, iz pera najpoznatijeg novinara u Srbiji: Našeg Izvora!

Pa, kad bi mi, u Srbiji, imali toliko izvora, koliko ih imaju: „Informer“, „Kurir“, „Naše“, „Alo“, „Blic“, mi bi Kuvajtu izvozili vodu, a nebismo uvozili šeike!

U zemlji, većina građana, pod blagodetima i ove vlade, mahom presipa iz šupljeg u prazno, izvrće prazne džepove, krade Bogu dane, čekajući - rek-on-st-ruk-CIJU?!

Tu, sad, svaki medij, zavisno od „svog izvora“, iliti gazde (onog što tajno daje lovu, a javno priča o poštenju) imaju svoje favorite koje treba izbaciti iz Vlade (ubaciti „svog“ igrača) da već postaje ogavno...

Ne znam šta se, i da li se, ministar saobraćaja inž. Milutin Mrkonjić zamerio „Informeru“, da je u njemu zastupljen kao svojevremeno u „Novostima“ Julija Džons, Ben Bolt iliti Tarana, a kako su izgleda Prvi i Premijer mrtvi hladni na poruke iz „Informera“ i njegovih „izvora“, onda je sasvim logično da se pojavi naslov: „Mrko, marš iz Vlade“?!

Kad sam video naslov, nisam verovao očima, ali stvarno piše šta piše...

U  novinama od ponedeljka, dok većina medija piše kako Vlada, trenutno, ima preča posla od rekonstrukcije (ostavljen je rok do 27. jula) „Informer“ „zna“ da je sve gotovo i da je Dačić pustio niz vodu, svoja dva potpredsednika u stranci - Milutina Mrkonjića i Žarka Obradovića?!

Hajde, malo da se i ja našalim: kako saznajem iz izvora bliskih Prvom, On lično i personalno NE TRAŽI smenu ministra saobraćaja!

Ne verujete?

Proverite!

Ako već Mrka treba da ode, pre će biti, keve mi, da mu to rade „izvori Informera“ bliski SPS-u, nego Aleksandar Vučić!

Pitajte Vučića!

Da sam vlast, a nisam... Ali, uskoro su izbori, pa ko zna, možda i budem, što da ne, Srbija ti je kao Amerika: svako može da bude sve...

I selektor i ministar, pa zar ste već zaboravili: i „bravar je bio bolji“.

Samo, i to „Mrko, marš...“, nije bilo dovoljno, pa je u novinama od ponedeljka stvar pojačana:

„Mrkonjić investitorima pušta Bekutine spotove“?!

Aman, Vučko? (Mislim na DJV, ne na Prvog!).

Istina, u drugim nekim novinama, o liku i delu Mrkonjića su govorili i poznati stručnjaci za saobraćaj, poput izvesnog analitičara opšte prakse Milana Nikolića?!

Da sam umro juče, ne bih znao, da je pomenuti Nikolić stručnjak za puteve, saobraćaj, mostogradnju, niskogradnju, plovne puteve i vazdušni saobraćaj...

Ali, čovek, samo ako hoće, može da uči dok je živ...

Kad ostavimo Mrku očas na miru, onda na red dolazi Onaj Što Je Tužio: „ako odbije da se rekonstruiše, URS će biti izbačen iz Vlade“?!

„Kurir“, za divno čudo, oko „tajnih razgovora“ u Vili „Bokeljka“ (istina od izvora dva putića - osmislila Lepava Lepa Lukić) je oprezniji, ali su najdalje otišle danas (ponedeljak 8. jul) „Naše“:

Vučić smenjuje sebe!

Ne, naravno sa mesta Prvog, već će ostaviti Vojsku Srbije uplakanu i obezglavljenu, napušta mesto vojnog ministra!?

Ali, „Naše“ znaju da VS neće ostati siroče - tu je, provereni patriota Aleksandar Vulin?!

Koji bre Vulin?

Onaj što u podne podnese, a popodne povuče ostavku. Istina, ostavku koju nikada nije dao, osim na TV, ali lepo zvuči...

„Naše“ takođe „znaju“ da su u SNS-u svi na talonu, osim Selakovića i Mihajloćeve, ministra pravde i ministra energetike?!

Moguće, ali stvarno bih voleo da pročitam Izveštaj Ministarstva pravde, pa da vidimo šta je resorni ministar stvarno uradio da se sredi haos u pravosuđu, kao i izveštaj Ministarstva energetike u kojem, čitajući novine, zaključujem da se kriju brojne krivične prijave protiv Hamovića, Lazarevića, Bajatovića, stručno napisane, da to Zoranu jasno kvalifikuje da može, recimo, da bude ministar pravde, iliti policije.

Ovo pišem uslovno, jer Ivici Dačiću možda, na studijskom proputovanju Brisel-Golija-Končarevo-Žitorađa, na pamet padne da se, kao Prvi, sam smeni...

Sa mesta ministra policije, naravno, i tu postavi, recimo Slavicu Đukić Dejanović, ministra zdravlja (čija se smena ozbiljno razmatra), jer je za tu funkciju jednako, ako ne i više, kvalifikovana od pomenutog Vulina, SF ministra vojnog.

Pre neki dan pročitah da je na tapetu i velemajstor, prof. dr Alisa Marić?!

Što?

Nije mnogo pomogla i uradila u svom resoru?

Ili se nije slikala dovoljno, ili proputovala zemaljsku kuglu kao njena bivša koleginica Snežana Samardžić - Marković?

Šta je velemajstor, nekada treća šahistkinja sveta, mogla sportistima još da pomogne, kad ni podrška predsednika Srbije Tomislava Nikolića usred prestižnog Vimbldona ič nije pomogla Novaku Đokoviću protiv Endija Mareja?!

Budimo realni.

Ćitam da je „reš pečen“ Milan Baćević, ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja!

Zašto on?

Pa, zato što je čovek, aktiviranjem starog (vek i po!) evropskog projekta o plovnom putu „Stalać - Solun“ izazvao podsmeh među srpskim analfabetama i neznalicama koji su, (pogledati izjave lidera i ministara na tu temu) počeli da ga razvlače kao sitna crevca.

Istovremeno, niko od tih dežurnih analitičara-kritičara-analfabeta nije ni čuo da elaborat o tom projektu godinama čami u nekoj od fioka u Vladi Srbije, poslednji put primećen u kancelari eks - ministra Božidara Đelića, ali da se razmatra i u Nemačkoj, Austriji, Grčkoj...

I da su Kinezi debelo zainteresovani za taj srpsko-moravsko-dunavski „Nju dil“...

Dakle, pre će biti da gospodin Baćević smeta nekom ko je u nekakvim rođačkim vezama s nekim, nego što se petljao u svoj posao...

Kad sam već kod rekonstrukcije, prvo i osnovno pitanje je: da li vladajući trijumvirat - Ivica Dačić, Aleksandar Vučić, Mlađan Dinkić smenjuju ljude (a oni, kako reče Prvi, nisu klikeri!) po nalogu tabloida ili, na osnovu izveštaja o radu?

Koliko sam obavešten, jedini pravi izveštaj o radu ima Ministarstvo saobraćaja!

Dakle, ipak, trijumvirat poštuje naloge tabloida, ili što da ne, upravo Oni diktiraju sadržaje pomenutih tabloida!?

Nejasno je takođe nešto drugo: šta su u „Bokeljki“ tražili Verica Kalanović, čija se smena takođe pominje, ali i Žarko Obradović?!

Da nisu, možda, hteli lično da čuju - da će biti smenjeni?

Ne verujem!

Ali, nenadano, posle NAJSREĆNIJEG Vidovdana u istoriji Srbije, na tapetu se našla i Suzana Grubješić, potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije!

Ovde, što bi se reklo, jebe lud zbunjenog: ako smo dobili Datum, a Prvi i onaj prvi ispred njega se ubiše da nam objasne da jesmo, onda je jasno da je tome mnogo doprinela upravo Suzana Grubješić!

A, ako je doprinela, a hoće da je rekonstruišu, onda je jasno da rezultati rada pojedinih resora više nisu bitni, već neki drugi razlozi su po sredi...

Ako me pitate, a ne pitate, mislim da je realnije (i poštenije): NA IZBORE, a nemojte da koljete Žarka, Mrku, Slavicu, Suzanu, Alisu, Milana, Gorana... za kilo mesa!

Jer, i ako rekonstrukcije bude, a Prvi i Prvi ispred njega tvrde da je Datum 27. jul, onda zapamtite: Izbori su na jesen.

Upravo rezultati poslednjih (ne)nameštenih i naručenih anketa nam jasno pokazuju da SNS nema premca, ali i da vreme ne radi za naprednjake...

Dakle, napredno, na izbore...

I na kraju, da utvrdimo, šta je u srpskoj politici, zapravo - rekonstrukcija?!

To je jedna od omiljenih reči srpske politike. Ne znači u praksi mnogo, ali lepo zvuči. Posle decenije propadanja u vreme vlasti Slobodana Miloševića, posle agresije u kojoj su nam današnji „zapadni partneri“ 1999. srušili i ono malo što nam je bilo ostalo, a godine tranzicije posle 5. oktobra su sve preostalo uništile do temelja, ostalo nam je samo da to što imamo - rekonstruišemo. U suštini, to je kao da pravimo pitu. Samo, ova naša pita nije kao španska već se pravi od nečeg drugog, kako lepo kaže narodna izreka.

Kratko pamćenje, dugo kajanje

Srbe krasi krilatica: slabo pamtim, brzo – zaboravljam.

Ali, čini se - ta "srpska izmišljotina" prati i ostale stanovnike planete?!

Dakle, ljudi sve brže (i sve češće) zaboravljaju... Istina, ima i onih koji, pak, kažu: ko mnogo zna (i pamti) taj - mnogo pati!

Treći, pak, vele: istorija je majka svih nauka.

Moguće, ali se sve manje uči prošlost, sve češće ubija sadašnjost, a sve je, čini se, upereno u - katastrofalnu budućnost... Koja, neumitno, kao smrt - stiže!

Dobro, ali zašto se greške ponavljaju?

Zato što je zaborav rđava osobina?

Prostije, zašto većina političara, čim završi rečenicu, zaboravi sve šta su rekli ili obećali?

Ili, jednostavnije, političari nemaju šta ni da zaborave, jer nikada nisu ništa naučili, ni znali?!

Zato i bezbrižno seju (prazna) obećanja, lako ih je zapaliti novom idejom, koje su zapravo stare.

Evo, najnovije, na primer: Evropska Unija! Zajednica država koja omogućava slobodan protok ljudi i kapitala. Tvorevina koja će doneti privredni bum i koja navodno, samo što nije raj?! Ili, barem - komunizam (svako radi koliko može, a uzima koliko mu je potrebno). Fenomenalno, ali - nažalost, neostvarljivo, utopijska budalaština...

Kad sam tu, kod Raja, znate li koje su nacionalnosti bili - Adam i Eva?

Da se ne mučite, zna se - srpske!

Otkud? Pa, samo Srbi mogu da veruju, dok žive goli i bosi, koji se oblače smokvinim listom i dele jednu jabuku, a opkoljeni su zmijama - da je to (gde žive) RAJ! Kao i Evropska Unija, recimo...

Slične, ili približno iste, kapitalne ideje sakupljanja više naciju na gomilu i u jedan tor, pod vladavinom jedne (čvrste) ruke imali smo prilike da vidmo i ranije, ali i da saznamo kakav je bio kraj tog filma.

Ali, sad važi pravilo prvo: kratko pamtim, dugo se kajem!

I ranije, kao i danas, političlari su nam tvrdili da - drugačije ne može.

Samo tako, ili nikako!

Znači, put bez alternative!

Šta filozofiram?

Ispeci pa reci...

Pre jednog veka prestonica Austro-Ugarske, Beč (Vienna) bio je, da podsetim one koji kratko pamte, a dugo se kaju, glavni grad imperije na staklenim noga, satkane od 15-tak nacija, sa više od pedeset miliona stanovnika.

Kako je to izgledalo u praksi?

Pa, oficiri Monarhije i Carske vojske morali su, uz obavezni nemački, da znaju da komanduju i na, strašno, 11 jezika, sakupljenih u jedan tor, podanika Austro-Ugarske monarhije.

I za svaki od tih 11 jezika prevedena je na njihovo narečje nacionalna himna BOŽE ČUVAJ CARA FRANJU!

Šta hoću da kažem?!

Nije li Beč toga doba bio ono što je Brisel - danas? Evropski centar sveta!

U tu, ondašnju, prestonicu Evrope na hodočaše, kao u Meku, slivale su se horde: političari, bankari, intelektualna elita, estradne zvezde, prave i lažne, ali i pustolovi, probisveti, hohštapleri i vucibatine svih fela, zanimanja i stepena obrazovanja...

Zašto?

Pa tu, u Beču, delila se moć, delile su se pare i utopija: sve je prolazno samo je monarhija večna... I činilo se da će trajati večno. Uz to, Beč, kao i većina metropola, imao je zanimljive stanovnike i ljude koji su, svako iz svojih razloga, put bez alternative pronalazili na Prateru.

Sad te davne 1913, pogotovo za one koji kratko pamte, a brzo zaboravljaju, u Beču su istovremeno, ali poluilegalno, živeli ugledni politički emigranti: Lav Trocki i Josif Visarionovič Džugašvili, koji se, ako se ne varam, baš te godine prvi put predstavio parafom Staljin!

Istina, ko bi rekao, a istorija je čudo, samo je ne znamo, ili ne želimo da pamtimo, tu u Beču, u okolnim ulicama se šunjao i jedan tinejdžer, 20-to godišnjak iz zapadnog dela Austrije.

Momak, koji je iznad svega želeo da bude slikar i umetnik, a ne najveći zločinac 20. veka...

Nije postao slikar, na žalost, dva puta je pao na prijemnom za likovnu akademiju, boravio po jeftinim hostelima, izdržavao se od slikanja portreta prolaznika... dok nije postao - FIRER.

Alijas Adolf. Hitler!

Prestonica EU toga doba, Beč (Vienna) bila je čudo. Tu, samo nekoliko desetina kilometara južnije, u fabrici automobila Daimler, zaposlio se mladi Josip Broz, naše gore list, ili se bar tako pripoveda.

Sve to, siguran sam,  iz carske palate Hofburg nadgledao je, ne znajući šta vidi, tada već vremešni i bolešljivi Franjo Josip, a nadvojvoda Franjo Ferdinand, ne znajući šta ga čeka, nestrpljivo cupkajući od nervoze, samo iz palate Belvedere, čekao je da Franjo ode na onaj svet, a da on zaposedne presto i postane kalif umesto kalifa i gospodar ovozemaljskog sveta.

Da su tada, u Beču, živeli neki od novokomponovanih umnih srpskih evropskih analitčara i eksperta - šta povezuje Franju Josifa, Franju Ferdinanda, Lava Trockog, Staljina, Hitlera i Broza (kasnije poznatijeg kao Tito), oni bi znali da objasne.

Keve mi! Samo ih slušam pa elektronskim medijima... Ali, tadašnjim analitičarima političke zbilje sa početka 20. veka na postavljeno pitanje - šta povezuje ovu šestoricu stanovnika Beča, siguran sam, zinuli bi od čuda?!

Franjo i Franjo bili su tada nedodirljivi vrh političke elite i gospodari hokus-pokus eksperimenta EU toga doba, carstva petnaest nacija, dosta nestabilne ali izuzetno važne regionalne privredne i političke sile, multi-kulturne i multinacionalne carevine.

Dakle, rešili smo za Franju i Franju!

Ali, ubeđen sam nijedan ekspert toga doba ne bi četvoricu sugrađanja Franje i Franje - Hitlera, Staljina, Trockog i Tita uopšte znao, a još sigurniji da ih ne bi smatrao bilo kakvim važnim učesnikom u budućoj istoriji Evrope.

I sveta.

Iako je izgledalo, ili preciznije, pričinjavalo se, da je Carevina stamena kano klisurina: samo pola decenije docnije sve je bilo okrenuto na tumbe i drugačije.

Dvojica Franca bili su blagopočivši, a Austro-ugarsko carstvo 15 nacija skupljenih u jedan tor – raspalo se.

Pa šta?

Ništa!

Samo hoću da podsetim da  ista (neuspela) ideja - skupljanje raznih nacija na jednu gomilu, naravno i pod politički čvrstu centralnu ruku, nije zaboravljena.

Dakle, opet ista ideja, samo u drugom pakovanju: sad je ideja modifikovana, skoro kao GMO hrana!

Dakle ideja - jedan centar, jedna pamet... baviće se (birokratskom) redistribucijom ekonomskih bogatstava naroda, nije propala.

Dok ne pukne.

A već puca!

Britanija, Portugal, Irska, Španija, Italija, Bugarska, Slovenija, Francuska, svaka muči svoju muku: hladnokrvni Britanci se spremaju za "zbogom EU"; Španija je na ivici ozbiljnih sukoba jer mnogi priželjkuju i čekuju od svog kralja da u saradnji s vojskom izvrši državni udar, povrati autoritet i vrati pezetu...

Hrvati, koji od 1. jula uzale u EU, sve češće se pitaju, šta ćemo mi tamo, a Bugari – gde zalutasmo?

Istovremeno, samo su Islanđani shvatili "kud plovi ovaj brod" i rekli "ne" ulasku u EU.

Srbija? Čeka datum!

Dapače.

No, vratimo se osnovnoj ideji: jedan vlada, svi slušaju.

To je suština EU, ili: Jedni, jaki, otimaju drugima, malim i siromašnima, uz marketing da je njihovo osiromašnje za njihovo dobro, jer će posle moći da priđu pristupnim fondovima?

Ali, kakve veze imaju Trocki, Staljin, Hitler i Broz sa sadašnjom EU?

Pa, iako su u doba Carevine i moći Beča bili, ili se činilo da jesu, sportski rečeno - autsajderi, svaki od njih je tu EU ideju razradio na svoj način.

Prvi Lav Trocki – prvo je Crvenom armijom, ognjem, mačem, u ondašnji SSSR ugurao 15 republika koje, mahom, istorisjski i kulturološki nisu imale mnogo zajedničkog. A veliki Staljin se potom hvalio da je spas u državno-planskom upravljanju privredom. I da se tako Sovjetski Savez iz nazadne poljoprivredne zemlje razvio u svetsku silu.

Istina, cenu nije pomnjao: samo u nasilnoj "kolektivizaciji" od gladi je umrlo desetak miliona seljaka.

Finale?

Politički raspad kao posledica katastrofalne ekonomske i socijalne politike.

Industrijska proizvodnja je padala, nezaposlenost rasla, a galopirajuća inflacija pojela ušteđevinu građana. Kad su izbili etnički sukobi u Gruziji i Azerbejdžanu, a Litvanija proglasila nezavisnost, Vrhovni sovjet SSSR-a 1991. ukinuo je sam sebe.

Istina, raspadu SSSR dobrano su pomogli i "prijatelji" sa Zapada, instalirajući Gorbačova, pa Jeljcina u vrh sovjetske vlasti, u nadi da će se raspati – ne samo SSSR već i Rusija.

Pa, zar nije, svojevremeno, tada moćna Medlin Olbrajt poručila svetu - šta će Rusiji Sibir, te da ta bogatstva Sibira pripadaju, zapravo, najrazvijenijima, prevedeno Sjedinjenim Državama?!

Ali, onda se pojavio – Putin.

Na sreću Rusa, na užasavanje SAD i Garija Kasparova, ali i na sreću ostatka sveta - jer svet ne može da stoji na jednoj nozi.

Istina, tu je enormni ekonomski uzlet Nemačke, jedinog stvarnog vladara EU i Brisela...

Ali, zar i Hitler nije mislio slično: da će oružjem porobiti svet?

Sad se radi malo drugačije: novcem. Ali razaranja, verujte mi na reč, tek slede...

Rezultate Hitlerovog eksperimenta "ujedinjenja Evrope", s brisanjem evropskih nacionalnih granica, i čvrstom državnom planskom privredom nije, verujem, potrebno, posebno objašnjavati i ponavljati.

Kraj Drugog svetskog rata privreda Nemačke je dočekala na kolenima, a posle 1945. oko 12 miliona nemačkih izbeglica proterano je širom Europe.

Od toga, nestalo je, ili ubijeno 2.250.000 ljudi.

Zato nas, naivne Srbe, danas, ne čudi odnos Nemnačke prema Srbiji i Kosovu i Metohiji. Nemci su proteklih godina vrlo jasno pokazali i Česima i nama i drugima da im je veoma stalo da se vrati imovina prognanih Nemaca, da se rehailituju pred sudovima, da im se uvaže ukinuta prava. Ali, isto takvo stanovište nisu zauzeli kada je reč o hiljadama prognanih Srba. Izgleda da je za Nemce pravo rezervisano samo za jnihove građane i da nije univerzalno.

A uz to, kako je u toku revizija Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, moguće je da će uskoro istorija i porošlost biti drugačija nego što je sve to stvarno bilo...

Ovde mene, naivnog, međutim, kopka nešto drugo: znajući lično Vučića i Dačića, znajući šta su mislili nekad, a šta pričaju sad, ne mogu da verujem da su u stanju da bez greške - proverene neprijatelje Srbije uzimaju za prijatelje, a pravih prijatelja se odriču?

Ali, to je pitanje za njih. Zar ne?

Četvrtog, od pomenutih "bečkih momaka", najvećeg sina naših naroda i narodnosti, ostavio sam za kraj: ni njegov, u početku i naoko, blistavi eksperiment eu-Jugoslavija nije se spasao sudbine Austrougarske i Hitlerove ujedinjene Evrope.

Završilo se u potocima krvi, kao i eksperiment zvan bratstvo - jedinstvo.

Šest republika (Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru i dve Srbima nametnute autonomne pokrajine Vojvodinu i Kosovo) ugurao je u jednu - Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju.

Potom, po receptu svog komšije iz Beča, Staljina, usledila je nasilna kolektivizacija sela, centralizacija privrede i državna redistribucija para i moći.

Kako se sve završilo?

Znamo.

A, onda je stigla demokratija, da preostalo dokusuri!

Slavni Zigmund Frojd, otac psihoanalize, zatekao se u Beču kad su tamo boravili Staljin, Hitler, Trocki i Tito. Nije zabeleženo da su se družili, da jesu, ko zna: možda bi istorija sveta bila drugačija?! Da ih je pregledao na – vreme?!

Dakle, posle svih ovih istorijskih eksperimenata, sad, svakodnevno, od Vučića i Dačića, pre toga od Borisa - slušam - kako je deviza EU-ili smrt - jedina alternativa za Srbiju (bez Kosova, koje poklanjamo NATO-u i narko-kartelu na tacni).

I?

Nakon svih ovih propalih istorijskih eksperimenata sad slušam kako je jedini put ekonomskog oporavka 28 zemalja naguranih, po principu, konca i konopca, u Evropsku Uniju jedinstvena privredna i monetarna politika?

Dakle, odlučivanje o parama svih nas na jednom mestu?

U Briselu!

A onda će se, ne lipi magarče do zelene trave, oduzimanjem od bogatih i davanjem siromašnima (Brisel ipak nije Robin Hud!)  deljenjem para, kroz strukturne i kohezijske fondove, postići smanjivanje razlika između regija unutar EU.

To će, kažu, a lažu, doprineti skladnom i ravnomernom razvoju, svih. Pogotovo siromašnih.

Dakle, ponovo centralna uprava, centralna preraspodela, ovaj put “džumle” evropskih, državnih prihoda.

Zvuči li vam poznato?

Možda je zaista krajnji čas da se muškarci prestanu baviti politikom?

I prepuste to ženama.

Jer, kako je ustvrdila Agata Kristi: "Žena zaboravlja lakše nego muškarac, ali se i brže priseti onog što je zaboravila."

Odlazak ser Aleks Vukotića!

U britanskom(engleskom) fudbalu i srpskom(crnogorskom) novinarstvu, od pre nekoliko dana i dobrovoljnih (ili, pre će biti!?) iznuđenih ostavki - više ništa neće biti isto!

Sa kormila „crvenih đavola“, najtrofejnijeg engleskog kluba „Mančester junajteda“ - povukao se pompezno, nesalomovi Škot, ser Aleks Ferguson(72), a sa kormila najtiražnijeg srpskog dnevnog lista „Večernje NOVOSTI“, otišao je tiho, gotovo u medijima nezabeleženo - „ser“ Manojlo Manjo Vukotić (75)!?

Kakve veze imaju Ferguson i Vukotić?

Mančester i Novosti?

Pa, imaju!

Pre svega u odnosu Britanaca i nas ovdašnjih, ovakvih, kakvi smo...

Fergusonu, Škotu, Britancu, pa tek onda Englezu, čiji je životno-fudbalski kredo u prošlom „Svedoku“ „opevao“ jedan od najboljih poznavalaca „igre koja život znači“ - fudbala, magistar Momčilo Jokić, priređen je spektakularni ispraćaj i od države koja ga je častila titulom ser, i od igrača, ali i od publike...

A, ser Vukotić?

Sa „trenerske klupe“ otišao je posle mucavog obrazloženja na sednici Nadzornog odbora ove naše najveće novinsko-izdavačke kuće!

Britanski novinari trudili su se da legendi škotskog, britanskog i engleskog fudbala, biranim rečima, odaju počast - za sve ono što je uradio...

Srpski medijski „izvođači radova i izvršioci naloga vlasti“, potrudili su se, mahom, uz časni izuzetak mog starog, po godinama i novinaskom stažu kolege, Dragoljuba Žarkovića iz „Vremena“, da „ser Vukotiću“, čoveku koji je decenijama davao svoj pečat u „Novostima“, „Našoj Borbi“, ali i u „Blicu“, „Glasu“, „Svedoku“ da odlazak Vukotića i ne pomenu!?

Često su me u ovim smutnim vremenima u Srbiji pitali šta mislim o događanjima u „Novostima“, o fabrikovanim i neispitanim, navodnim, aferama u „Večernjim“, o Manji Vukotiću...

I, evo do sada, na tu temu, zarad 25 godina i jednog dana provedenih i u mojim „Novostima“, i skoro četiri decenija druženja po raznim osnovima, profesionalnim i privatnim s Vukotićem, nisam se oglašavao na tu temu?!

Sad, danas, jednostavno moram!

Znam, mnogi pametniji od mene to ne bi uradili, a valjda su i zato pametniji i bolje stojeći, i kod vladajuće vrhuške i po stanju svojih žiro i deviznih računa, ali...

Mogao bih o Manji da napišem, recimo, trotomni roman, istina ne baš debeo kao „Rat i mir“, ali barem kao „Tihi Don“, ali ovde, na ovom skučenom prostoru, moram da podsetim da je Manojlo Vukotić tokom svoje dugogodišnje novinarslko-uredničke karijere, hvaljen i kuđen, s razlogom ili bez, nevažno je, potpisao  nekoliko milijirade odštampanih primeraka novina koje je uređivao, ali i, iako mu to nije bilo u opisu posla, i više miliona hit knjiga koje su tržištu isporučile „Novosti“!

I, pokazao i dokazao, bez kuknjave, da se knjige u Srbiji ipak čitaju, kupuju i prodaju, i da je kriza u izdavaštvu, ipak, više plod neznanja, nego besparica i surova stvarnost Srbije...

Ipak, da ne bih zaobilazio kako kiša oko Kragujevca - pokušaću da kroz poslednja zbivanju u „Novostima“ (rasplet u RTS-u i Politici tek sledi) - da kažem: ovakav rasplet u „Novostima“, iako sam ga očekivao - ne odboravam!

Ne, perslonalno, nemam ništa lično protiv mog dugogodišnjeg saborca u odbrani nacionalnih interesa Srbije, Ratka Dmitrovića, dugogodišnjeg novinara-dopisnika „Politike“ iz Hrvatske, pa osnivača i vlasnika ugašenog „Argumenta“, novog „glodura“ „Novosti“, iliti Slobodana Reljića, jednog od poslednjih urednika NIN-a, kada je NIN bio magazin za respekt i poštovanje, dok se nije izrodio - ni u šta...

Ali smatram da je ovakav rasplet bruka, pre svega samih „Večernjih NOVOSTI“, pa onda novinarstva u Srbiji...

Jer, meni, detetu „Novosti“, koji sam u svet novinarstva, danas mogu da kažem - nažalost, zakoračio u doba legendarnih i danas nezaboravljenih asova „Novosti“ i jugoslovenskog novinarstva, Juga Grizelja, Jovana Joce Hadži Kostića, Mihajla Rašića, Časlava Jakovljevića, Nikole Stipića, Živka Milića, Tomislava Milinovića, Dejana Luikića...a koga su u taj olovni svet uvukli moji prvi urednici, Milojka Mlađenović, Lazar Čarnić, i moj prvi „glavni i odgovorni“ Mirko Stamenković, potpuno je neshvatljivo, da „Novosti“ DANAS nisu imale, ili nisu stvorile, čoveka iz „Novosti“ koji je mogao da zameni Vukotića, već da moraju da se „uvoze“ iz „Politike“!?

Jer, „Novosti“ su jedna, a „Politika“ druga škola novinarstva. Ja, i sad smatram, da je škola „Novosti“ nepravizeđena na YU prostorima, ali...

Samo, to što je meni neshvatljivo, ne mora druge da fascinira...

Trudeći se, da sad, pri kraju svoje novinarske karije, a uskoro sam planirao da se i sam povučem - dosta je bilo(!) - budem potpuno realan, potrudiću se da i lociram - zašto je u „Novostima“ danas, kako je bilo nezamislivo - „prekjuče“, ali i da otvoreno napišem, crno na belo, u koga upirem prst...i da rizikujem da se, opet-zamerim.

Ovo što se sad događa na političkoj-privredno sceni Srbije, da je dugogodišnja negativna selekcija kadrova uzela i uzima svoj danak, sa zlog na goreg - dogodila se i događa i u medijima, ali i u „Novostima“!

Mislim da su glavni kreatori politike da su „NOVOSTI“ dospele dotle da iz nekad najveće konkurentske kuće „Politika“ „uvoze“ glavne ljude, zapravo ljudi iz samih „Novosti“, (opet rizikujem da se zamerim, ali to zaista mislim, a ako grešim, stranice „Svedoka“ da mi pomenuti odgovore, shodno uređivačkoj, samostalnoj i nezavisnoj politici „Svbedoka su - otvorene) Radisav Rade Brajović i Manojlo Manjo Vukotić...

Prisilna seoba i odliv ljudi, velikih novinara i novinarskih imena odanih „Večernjim Novostima“, novinara koji su voleli i živeli za „Novosti“, masovno je počela u doba Rada Brajovića, a dokusurena je u doba Manja Vukotića!

Možda su, istina i Rade i Manjo želeli najbolje: da dovođenjem novij ljudi osveže krv redakciji, možda su im namere bile časne, a ne da su, kao što mnogi misle - najurili sve one koji su im znali početak...

Ali, i Siniša Mihajlović je vukao i vuče poteze za koje je uveren da će obezbediti bolju budućnost srpskog fudbala, a zapravo je srpski fudbal dogurao na dno dna!

Uz to, prvi put, valjda, u šest decenija dugoj istoriji „Novosti“ dogodilo se da novinari redakcije nisu ni obavešteni, a kamoli konsultovani, ko će im doći na mesto selektora i za glavnog i odgovornog urednika, već su to saznali iz novina i sa internet portala!?

Ili je i to možda demokratsko dostignuće petoktobarske revolucije i novo ima za novu i nebuloznu nebuloznu reč koja ne znači ništa - transparentnost?!

Ili, možda se mutivode i mutikaše najbolje snalaze u totalnom mraku.

Makar on bio i medijski!

Dakle, ser Ferguson i ser Vukotić su istorija, neka se priprteme Tijanić, Bujošević...

Jugoslavija je marta 1941. potpisala bolji sporazum sa Hitlerom, nego Drašković, jula 2005. sa NATO, ili Dačić aprila 2013. sa EU, Ešton i Tačijem

Da se u ovim gorkim trenucima - kad se Srbija svojevoljno odriče tapije nad svojim Kosovom, kad se ljulja Vojvodina, a meškolji Raška oblast, vlaška krajina se još ne oglašava, malo i našalim:, ukoliko autoputem idete do Niša, sa BG tablicama - putarina je, valjda, 900 dinara!

Ukoliko umesto BG imate NATO tablice - džabe!!

Dakle...

„ U Srbiji si, stranče,

i tvoja sloboda i čast su na sigurnom“

(Kolumbijski pesnik, Neoftali Sandovala, 1998.)

Ovu misao pesnika Neoftali Sandovala pročitao sam poodavno, ali se uvek, odmah, po obznani nekog sporazuma koji potpišu „naši“, u naše ime, a sa njima, kao i sad aprilskog Sporazuma između Beograda i Prištine, iliti Sporazuma Dačić(Vučić)-Tači (Ešton) - naglo setim, kao što sam je se setio i posle potpisivanja „Sporazuma“ Vuka Draškovića (u ime SCG?!) i Jap de Hop Šefera (u ime NATO).

I tada i sada jedna mračna misao me je morila: da li je Srbija u Srbiji slobodna, ili je pod okupacijom, pre svega svojih domaćih ljudi, koji, možda, opčinjeni EUropskim putem Srbije, čine to što čine, pa i ono što, verovatno, nikad činili ne bi...

Samo, ovde u nas Srba, ništa slučajno nije, a iako slabo pamtimo, a brzo zaboravljamo, uveren sam da dugotrajno „oranje po zdravoj pameti“ daje svoj rod, a da nije tako, pa ne bi valjda znamenita „drugosrbijanka“ Vesna Pešić rekla za Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića „da su to njena najmilija deca“.

Uz to, ovde, većina Srba je to zaboravila, svojevremeno zasađeno seme zla ili „Apel - Preokret - Srbiju u „Evropu, Evropu u Srbiju“ (autorskog čeda Vuka Draškovića i Čede Jovanovića)koje sad daje rod...

Zato, evo, i spiska inicijatora i podržavalaca velike proEUropske inicijative, usudio bih se da kažem, antisrpske, da se zna koji su, i da ostane, negde - zapisano...:

političke stranke: Liberalno demokratska partija - Čedomir Jovanović, Srpski pokret obnove - Vuk Drašković, Socijaldemokratska unija - Žarko Korać...

Regionalne stranke, partije i organizacije manjina: Sandžačka narodna partija, Demokratska partija Sandžaka, Savez bačkih Bunjevaca, Odbor za ljudska prava Preševa i Bujanovca - Belgzim Kamberi...Sindikat koji je bio u Vladi Zorana Đinđića - Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata - Ranka Savić i Dragan Milovanović.

(Ovaj Apel bio bi nemoguć bez inicijative, pomoći i podrške organizacija i pojedinaca iz civilnog društva).

Tada su apel potpisali i:

Latinka Perović, Rajko Danilović, Mirko Tepavac, Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava, Miljenko Dereta, Građanske inicijative, Maja Mićić, Inicijativa mladih za ljudska prava, Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Vesna Petrović, Beogradski centar za ljudska prava, Milan Antonijević, Komitet pravnika za ljudska prava, Jelena Milić, Centar za evroatlantske studije, Dušan Bogdanović, Fond Biljana Kovačević Vučo, Pavel Domonji, Ivan Kuzminović, Izabela Kisić...

Ideja Srbiju u Evropu, Evropu u Srbiju šira je i univerzalnija od političkih stranaka, sindikata, nevladinih organizacija...

Zbog toga smo ponosni, pričali su osmišljivači Deklaracije, na imena istaknutih ličnosti iz javnog života koje su ovaj proglas podržale. Među njima su: Bora Todorović, Jelisaveta Seka Sablić, Filip David, Vidosav Stevanović, Puriša Đorđević, Mirko Đorđević, Predrag Koraksić, CORAX, Ratko Božović, Svetislav Basara, Boško Jakšić, Dragoljub Todorović, Srđan Ćešić, Kosta Bunuševac, Josif Tatić, Janja Beč Neumann, Vladimir Kravčuk, Drago Kovačević, Goran Marković, Fahri Musliu, Pavle Sekeruš, Mirjana Karanović, Jovan Ćirilov, Mirko Gaspari, Irfan Mensur, Ivon Jafali, Veljko Đurović, Srba Travanov, Dragan Velikić, Mijat Lakićević, Miladin Kovačević, Milojko Pantić, Dobrivoje Tanasijević - Den Tana, Olivera Ježina, Miša Brkić, Predrag Sarapa, Nadežda Gaće, Dinko Gruhonjić, Ivana Bajić, Srna Lango, Nikola Đuričko, Goran Jevtić, Stevan Filipović, Branislav Trifunović, Lena Bogdanović, Nikola Čuturilo, Biljana Cincarević, Vlada Divljan, Nikola Kojo...

Zašto ih poimenice pominjem?

Prvo, rekoh, da se ne zaboravi, a drugo, da ne bih prepričavao Deklaraciju samo ću, ovde, na ovom mestu da pomenem jedan delić te Vukove i Čedine, pre svega, umotvorine:

„... Odbijamo da se povlačimo i pravimo kompromise s antievropskim uzurpatorima naše budućnosti. Ne smemo i nemamo pravo da odstupimo pred istim idejama koje su nas devedesetih gurnule u krvavu avanturu, koja se okončala istorijski najvećim porazom Srbije i srpskog naroda. Mi smo završili u izbegličkim kolonama i redovima pred ambasadama zemalja u koje su nam otišli najbliži, dok je Srbija osramoćena zločinima koji su u njeno ime počinjeni prema drugim narodima i njoj samoj. Te snage su se sada ujedinile oko zajedničkog cilja, da podignu barikade na svim putevima koji nas vode ka Evropi...“

Dakle, da tužno nije, moglo bi da bude: vratite se na deo spiska potpisnika?!

Ko je od njih završio u izbegličkoj koloni?

Niko!

Pre bi se reklo da su završili u vilama na Dedinju, ili su osvajačkim pohodom prisvojili, recimo „Čika Ljubinu“ ulicu, ili završili u „demokratskim stanovima“ od desetine ari!

Ko je od njih čekao u redovima pred ambasadama, pretpostavljam za vize?!

Ali, donekle su i u pravu, većina ovih potpisnika je svakodnevno u redu pred ambasadama EU i NATO zemalja, čekajući na prijem, grabeći na - koktel, povodom Dana nezavisnosti, ili nekog drugog važnog dana u istoriji tih zemalja koje su bez odluke Saveta bezbednosti 78 dana bombardovali SCG.

Majke mi...

Dobro, ali otkud mi uopšte ideja da „Vukov sporazum u ime SCG sa NATO, ili ovaj u Briselu, poredim sa Sporazumom iz pradavne 1941. godine stare i trule Jugoslavije sa Hitlerom?!

Samo, pre nego što objasnim, da podsetim:

„Kad počne rat, prva žrtva je istina. Posle smrti istine - dolaze laž i obmana; narod je kljukan propagandom.

A kad rat prestane, zvanični krugovi nemaju hrabrosti da to priznaju i verovanje u propagandnu mitologiju se nastavlja“, rekao je 1970. Ričard Krosman (Richard Crossman), laburista, nekoliko puta ministar u vladama Velike Britanije, koji je za vreme Drugog svetskog rata služio u Ministarstvu psihološkog ratovanja.

Rat sa NATO paktom je prošao, ako je prošao. Istina, ne bombarduju nas, ali zato nam, valjda, za uzvrat, kao gest svoje dobre volje - otimaju - teritoriju. Kosovo i Metohiju, uz lakonsko objašnjenje: to je realnost i situacija na terenu. Samo, na severu KiM je situacija na terenu drugačija, realnost je drugačija, ali taj teren za NATO i EU silnike ne važi - suspendovan je!

Istina, za mnoge mondijaliste, ovde, kao da rata i bombardovanja nije ni bilo. Kao da brojni spomenici nekoliko hiljada nedužno ubijenih civila ne postoje...Kao da ih nema.

Oni, EUrofanatici (a i EU se ljulja u samrtnom ropcu!) nit vide spomenike, nit vide ruševine, a onkolozima je zabranjeno da obelodanjuju podatke koliko je žitelja Srbije umrlo od galopirajućeg raka, leukemije i drugih znanih i neznanih bolesti, prouzrokovanih u akciji „Milosrdni anđeo“ koji se bacakao bombama sa osiromašenim uranijumom!?

Sad, polako, pošto je prva žrtva rata - istina sahranjena, na videlo dana isplivavaju i laži i obmane.

Tadašnje i sadašnje.

Jasno je da Vuk Drašković nije SAM osmislio Sporazum i sa Jap de Hop Sheferom potpisao to što je svojim parafom overio.

Jasno je da u celoj priči iz 2005. uloga tadašnjeg (kasnije satelit ministra vojnog) Prvoslava Davinća - nije zanemarljiva.

Sad je, valjda, osam godina posle, posle ovog što nam se (opet) događa - jasno zašto je bilo bitno i hitno razbiti do kraja Vojsku Jugoslavije, pa Vojsku SCG i sad smanjiti vatrenu moć Vojske Srbije.

Šta će nam naša vojska, kad će NATO da nas čuva (pročitah, u to doba, a gde bi drugde, no na sajtu B92, u rubrici komentari na vest?!).

Uz to, jasno je da ni ostali „čimbenici“ tadašnjeg Saveta ministara nisu mogli baš toliko da budu neupućeni, koliko su se pravili ludi i nemušti, a još manje je bilo moguće da ni ondašnja vlade Srbije i Crne Gore nije imala pojma - šta je to Vuk Drašković - potpisao!

A potpisao je: oduzimanje dela suvereniteta Srbiji i Crnoj Gori na neodređeno vreme!

To što Sporazum nije ratifikovan, koga je briga, stupio je na snagu danom potpisivanja.

Ratifikacija, je mogla i sutra, i juče, a može i nikad!

Sporazum važi!

Zbog odbijanja tih ili sličnih uslova u Rambujeu (koje je Vuk parafnuo), u svetu je prvo ubijena srpska istina, a tek onda su usledili 78 dana besomučni, bestijalni i bezumni napadi NATO po vojnim objektima, mostovima, bolnicama, drumovima, školama, stanovima, Televiziji, autobusima, vozovima, gradskim pijacama...

Red „pametne“, red kasetne bombe, pride one sa osiromašenim uranijumom...

Tada je, te 2005., u miru, zarad odbrane Srba na Kosovu (kakva besmislica i budalaština!?) SCG parafom Vuka Draškovića dozvolila da postanemo zemlja ograničenog suvereniteta, uz ustupanje istih onih mostova, puteva, rafinerija i drugog baš onima koji su nam to - rušili i razrušili, a uz to i koriste bez prave nadoknade.

Pa koga su tada to Vuk Drašković i njegovi naredbodavci zezali?

Ma kakvi zezali, i njih su zeznuli, zeznuli su nas mnogo ranije, a zezaju i danas, a da stvar bude tada, šest godina ranije, još komplikovanija, pobrinuli su se i tadašnji predsednici vlada Srbije i Crne Gore, dr Vojislav Koštunica i Milo Đukanović, koji su se „branili ćutanjem“, a tadašnji i sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i Tomislav Nikolić su, svako u svoje vreme, svome stadu poručili „da svaka priča na temu Sporazuma ruši kredibilitet zemlje?!“

Istina, Tadić je tada, sam, u ime države, sa Kondolizom Rais parafnuo sporazum , ali...

Dakle, svršena stvar.

Srpski rečeno, „Zemljo, otvori se...“

Da li smo mi, Srbi, osuđeni na vekovni „ples sa Vukovima i Vučićima“.

Jedan drugi Vuk (Branković) je, čini se, neopravdano pretvoren još pradavne 1389. godine u oličenje izdajstva i izdajnika, a ovi moderni Vukovi i Vučići, prvo 616 godina posle Kosovskog boja, pa sad 624 godine docnije - prete da pomrače i preotmu slavu Vuka Brankovića.

Ipak, u svemu tome ima i male olakšice: istorijsko pamćenje Srba, pre svega Srbijanaca, je i kratko i površno.

Mi, Srbi (Srbijanci) ne pamtimo ama baš ništa. Jer, da pamtimo, znali bismo da je Jugoslavija (Dragiša Cvetković i Cincar Marković), pre 72 godina, 25. marta 1941. u Beču, sa Hitlerom (oličenom u potpisu njegovog ministra Trećeg raja Joakima fon Ribentropa) potpisala sto puta bolji, časniji i pošteniji ugovor (po Jugoslaviju, dakle i Srbiju) nego što je jula 2005. učinio Vuk Drašković, a verovatno bolji i od ovog, zasad, samo parafiranog, a još „nepotpisanog sporazuma“ kod baronice Ešton.

Ondašnja „Politika“, od srede 26. marta 1941. godine (koju nam je dostavila princeza Jelisaveta Karađorđević, hvala joj beskrajno) na prvoj stranici je objavila:

Utvrđivanje odnosa između Jugoslavije, nemačkog Rajha i Italije

JUGOSLAVIJA JE PRISTUPILA PAKTU TRIJU SILA POD USLOVOM DA ZA SVE VREME TRAJANJA RATA NEMAČKA I ITALIJA NE TRAŽE PRELAZ NITI PREVOZ SVOJIH TRUPA PREKO JUGOSLOVENSKE TERITORIJE

l Nemačka i Italija potvrđuju svoju odluku da će suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije svagda poštovati

l Posle potpisivanja protokola o pristupanju Paktu triju sila juče popodne su g. Cvetković i Cincar Marković bili primljeni kod g. Hitlera koji je s njima duže konferisao

To je „Politika“ pisala tada ( o Sporazumu SCG - NATO  i Srbije i SAD još nije?!) a sada se vidi iz Sporazuma Vuka Draškovića sa NATO, da su Hitlerovi uslovi bili blaži, bolji, povoljniji i časniji nego ovi koje je, navodno, zbog puta u Europu parafirao lider Srpskog pokreta obnove, tadašnji ministar spoljnih poslova SCG, zagovornik bespogovornog puta EUropu po svaku cenu (i bez Kosova i Metohije) ali i čovek čija uloga u ratovima na ovim prostorima, ako je već o njima reč, nije zanemarljiva.

Naprotiv...

Istina, da ne krivim Vuka Draškovića previše i unapred, možda je i tada, osam godina pre, dakle 2005. kad je parafirao spoorazum, a i danas Dačića, aprila 2013., ali simtomatična je izjava Vučića „Vlada može da padne, ali Sporazum mora da se - sprovede.

Istina, dosad se pričalo „samo mora da se umre“, ali došla su nova EUropska vremena!?

Možda je Vučić, kao svojvremeno Vuk postao - vidovit?

Možda je Vučić obavešteniji od nas običnih smrtnika, ali ako sve zna, a ćuti, obavezan je da i nama jasno kaže o čemu se radi.

Ovako ostaće, a biće tako zanavek, anatema naroda na Vuka Draškovića da je, iz čista mira parafom 2005. uskraćen deo suvereniteta Srbiji, a na Dačića (Vučića) da je aprila 2013. u miru, svojevoljno i dobrovoljno, parafnuo da Srbije pokloni tzv. nezavisnom Kosovu 13,2 odsto svoje teritorije!?

Amin.

PS: Pošto čujem i čitam da je Vučić odlučio - referenduma će biti, možda bi pitanje moglo da glasi:

Da li ste da se Srbija pripoji Kosovu (i Metohiji)!?