Što Srbiji gore, to nama bolje!
Sad bar
saznasmo zašto su mladi napuštali Srbiju s početka devedesetih!?
I,
krivca!
Pronađen je?!
Dobrica Ćosić!
Ofanziva
"drugosrbijanaca", zanemelih posle poraza svog obožavanog Borisa Tadića, čijem su debaklu oni najviše doprineli, čim su namirisali mogućnost novih izbora, i povratak u (za njih)
blagostanje (o čemu svedoče crne hronike organizovanog kriminala u Srbiji) je
- počela.
Korifeji
te i takve politike (a pravo na mišljenje je važno u svakom, pa i demokratskom
društvu kakvo je Srbija očito bila
pod DOS-om i Đinđićem,
Živkovićrem, Koštunicom i naročito Tadićem, ili bi bila sa Basarom, Srbljanovićkom, Bećkovićom...), sa verovatno apstinetkinjom(!?) Biljanom
Srbljanović, sa imenovanim
i neimenovanim studentom BU, sa dr
Srđanom M. Jovanovićem, dr Veranom Stančetićem,(urednicima portala Savremena
politika i upravljanje,www.spolu.rs)... su namirisali, rekoh, nove
izbore, pa su krenuli u novo dokazivanje "drugooj Srbiji", toj šaki
jada u krugu dvojke, koja funkcioniše po principu, što Srbiji gore, to nama -
bolje!
Novine, a sva prilika - i internet - opasna su igračka.
Ono što
se napiše, objektivno, promišljeno,
zlurado, zlonamerno, za šaku evrića, ili pod dejstvom droge ili narkotika, ostaje zapisano za vjek i vjekove.
Istina,
verujte mi na reč, ubeđen sam da bi mnogi "drugosrbijanci", novinari (i političari) koji su i danas na sceni, rado zaboravili
ono što su radilili, pisali, pričali, govorili...
Ali,
mnogi koji sebe danas predstavljaju oličenjem demokratije (valjda i demokrate?), i zapravo smatraju- da su "koncentrat demokratske misli
Srbije", doskora su mahali nekim drugi i drugačijim barjakom, recimo
nacionalističkim!?
Dok se -
isplatilo!
Dobro, čovek stvarno može da se promeni, da promeni
mišljenje, jer je svojevremeno jedan od velikih lidera opozicije devedesetih, ćudljivi,
metamorfozični i "promenjljivi" Vuk Drašković s pravom rekao: "samo se budala dvaput sapliće na isti kamen".
Može da bude, al' ne mora da znači.
I, zapravo,
nikad se ne zna, kad neko (i zašto) može da iz memle podruma izvuče neke tekstove, iliti intervjuje, koji bacaju
potpuno drugačiju sliku
na čoveka, kakvim se on danas predstavlja i misli da
može da zabašuri prošlost.
Ali,
mnogi kad krenu u budućnost,
sustigne ih prošlost. Ono, što
spočitavaju Dobrici, to se, svojevremeno,čini se, desilo i njima.
Recimo profesoru Nikoli Samardžiću, u jednom
trenu jednog od najvažnijih ljudi LDP-a Čedomira Jovanovića...
Njegov
intervju dat sarajevskim "Danima", istina pre nekoliko godina, tek pojavom na internetu izazvao je polemiku,
dakle i akciju i reakciju.
U ovom
tekstu daćemo skraćeni intervju profesora Nikole Samardžića koji tek sad, posle obelodanjivanja na ovim
prostorima, putem interneta, izazvao je brojne reakcije, a Bog me, ozbiljno
isprovocirao Miloslava Samardžića, uglednog novinara i publicistu, gazdu kragujevačkih "Pogleda" da je svoljevremeno sročio itekst za "Svedok" o "bivšim novinarima "Pogleda",
uz debeo odgovor svom prezimenjaku, Nikoli, za koga tvrdi Miloslav da je bio
najoštriji pisac tekstova u "Pogledima"...
Ovaj
tekst u "Svedoku" (evo sad i na NSPM) nema namere da bilo koga proziva, a na čitaocima je, kad pročitaju, da uvaže jednu ili drugu stranu: Nikolu
ili Milosla Samardžića... Ćosića ili Srbljanovićku, imenovano-neimenovanog studenta, prvu ili
drugu Srbiju...
Uz to, u
Miloslavljevom intervju pominju se i mnogi drugi, koji, pak, sebe danas
predstavljaju gromadama demokratije... A,
nisu, iako misle da jesu...
Ovaj
tekst objavljen u broju 732 nedeljnika "Svedok", dobio je i danas,
posle "tviter pisanija" znamenite "lažne drugosrbijanke"
Biljane Srbljanović, polemičara sa NSPM, ali i "anonimnog i imenovanog
Milića, valjda, studenta BG
univerziteta" koji su se, sa sve svojim obožavaocima, okomili na našeg
uglednog pisca Dobricu Ćosića do te mere neukusno, zlonamerno i uz, očito, naručeno zaključivanje...
Nemam
nameru da branim Dobricu od Biljane, i Ćosića od imenovano-neimenovanog studenta i "Peščanika". Jok, pogledajte šta je sve Miloslav
Samardžić za svoje saradnike, iz "Pogleda", kada su
upravo te kragujevačke novine
bile "IN" i profitabilne. I za gazdu i za autore: Nikolu Samardžića,Vidosava Stevanovića, Verana Matića, Biljanu Srbljanović, Isidoru Bjelicu...
O Od "Pogleda" do "Peščanika"
Čitam na Internetu intervju visokog funkcionera
Liberalno-demokratske partije dr Nikole Samardžića objavljen u sarajevskom nedeljniku
"Dani" 18. januara (2008.).
Novinar
pita Samardžića:
Mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od "Pogleda" do "Peščanika?" Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u
novinama kakve su bili Pogledi?"
A Nikola
Samardžić odgovara:
"Bio
sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte".
DANI: Da
li Vam je podsećanje na
Poglede neprijatno?
Nikola
SAMARDŽIĆ:
Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su "Pogledi". Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je
logična. Ovde promenu mišljenja
treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikad
nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim
novinama. To sam i uradio 1994.
Nikolino
iskupljenje za "greh" počinjen tokom "pomračenja svesti", ispoljeno u pisanju za
"Poglede", sastojalo se u pomoći "jednom Bošnjaku" da napusti Republiku
Srpsku.
Povodom
ovog intervjua, na Internetu su se ponovo pojavili Nikolini članci iz starih "Pogleda". Pominjani su i
neki drugi naši novinari i saradnici iz prve polovine devedesetih prošlog veka,
koji su u međuvremenu
doživeli "promenu mišljenja". Jaka ekipa je to bila. Govorim ovde samo o njima kako su mi, kao glavnom i
odgovornom uredniku "Pogleda", ostali u sećanju.
o E moj Vidosave
Najviše
sam se družio – kad su ti ljudi u pitanju – sa Vidosavom Stevanovićem. Razlog jednostavan: samo Vidosav je živeo u
Kragujevcu, tj. u obližnjem selu Botunje. Vidosavljeva žena Mara bila je
kuvarica na glasu, autor veoma tiražnog kuvara. Njeni ćevapi verovatno su bili najbolji koje sam okusio.
Vidosav
je prvi put došao u "Poglede" još proleća 1990, u vreme prvog tiražnog buma. Bio sam
polaskan, jer je njegov "Testament", ovenčan NIN-ovom nagradom, spadao u red mojih
omiljenih romana. Još pamtim "pisma iz groba" i one metafore o
lapavici. Prvom prilikom, u Botunjama, poklonio mi je primerak, sa posvetom.
Kao bivši
direktor velikih državnih izdavačkih kuća Vidosav Stevanović je bio odlično upućen u detalje formalno-pravne prirode.
Bez
njegovih saveta "Pogledi" bi već tada zapali u tešku krizu, a možda bili i
ugašeni. Postojala je procedura prelaska izdavačkih firmi u tzv. društvenom vlasništvu, u preduzeća akcionarskog tipa koju, u gužvi koja prati tiraž
od 200.000 primeraka, uopšte nisam znao. Ako se stvari ne bi obavile do određenog roka, država bi jednostavno preuzela novine.
Pretpostavljam da redakcija namerno nije bila obaveštena o tom propisu, jer su
komunističke
vlasti, na sve načine
pokušavale da nam smrse konce. Bilo kako bilo, zahvaljujući Vidosavu uradio sam šta treba.
Vidosav
je dugo pisao kolumnu u "Pogledima".
Izdvojio
bih naslov "Šešeljomilošević".
Vidosav
je, dakle, bio protivnik Miloševića, pored ostalog i zato što su se njegovi prijatelji
našli na Stambolićevoj
strani.
Šešelja
smo i mi ostali kritikovali, uvek kada bi se udružio sa Miloševićem. Vidosavljeva kritika sadržala je i jednu
drugu notu: on je bio protivnik nacionalizma.
Ali,
otkud njegove simpatije za "Poglede", koje je režim u startu označio kao "ekstremno nacionalističko glasilo" zato što su nam prva i
najvažnija tema bili četnici i Draža Mihailović?
Raspoloženje
javnosti je 1990. bilo takvo: nekog ko je afirmativno pisao o Draži i četnicima, većina je smatrala ekstremnim nacionalistom. Ovakav
pogled se promenio tek posle skupštinskog "izjednačavanja"četnika i partizana. Drugih novina koje su
kritikovale Miloševića i
podržavale opozicione stranke u početku je bilo malo. A promovisali smo sve iole
važnije opozicionare. Primera radi, više puta smo objavljivali obimne intervjue
Vesne Pešić.
Prva
Vidosavljeva reakcija na pisanje "Pogleda" o četnicima bila je poput reakcije Dragiše Pavlovića, još jednog Kragujevčanina, koji je iz vremena Osme sednice CK SK
Srbije ostao poznat kao drugi po značaju protivnik Slobodana Miloševića (odmah iza Ivana Stambolića). Pogodilo se da sam kod Pavlovića, po intervju, otišao upravo onog dana, oktobra
1989. godine, kada su naši novinari u Arhivu Srbije našli do tada skrivanu nemačku poternicu za Dražom na 100.000 rajhsmaraka u
zlatu.
"To
je iz 1941. godine, kada je Draža sarađivao sa partizanima u borbi protiv Nemaca",
rekao je Dragiša.
Da je
bilo neke ankete, takav odgovor dalo bi bezmalo svih 100 odsto ispitanika.
Kazao sam da se na poternici jasno vidi datum: jul 1943. Dragiša je bio iznenađen, ali nije ulazio u priču. Vidosav, međutim, jeste. Dao sam mu najbolje emigrantske
knjige, koje sam u međuvremenu
dobio. Sistematsko, strasno, iščitavanje, pratila je teška unutrašnja borba.
"Stvarno
nije sve kao što su pisali komunisti", rekao mi je jednog jutra podnadulog
lica.
S druge
strane, Vidosav je nastojao i da utiče na mene, kao i na sadržaj lista. Možda krajem
1991, vodio me je na sastanak sa novinarima koji će uskoro postati jezgro Nezavisnog udruženja
novinara Srbije (NUNS). U sećanju mi
je ostala samo Nadežda Gaće. Pričali smo o tome da njihova ekipa počne u većoj meri, organizovano, da piše za
"Poglede".
Sa tog
sastanka, kao i uopšte iz razgovora sa Vidosavom, nikako nisam uspevao da dokučim šta se od mene tačno traži. Tako da nisam mogao ni da se izjasnim.
Njihov koncept bio je maglovit, a naš kristalno jasan: želimo da izguramo tu
stvar u vezi četničkog pitanja do kraja. Ako neko misli suprotno –
štampaćemo i to. Objavili smo doslovce
svako pismo koje nam je poslao Subnor. A bilo ih je mnogo.
Nasuprot
dolasku u redakciju, Vidosavljev odlazak nije mi ostao u sećanju. Mislim da se nije ni pozdravio. Primetio
sam da ga more teške brige. Sa njegovim odlaskom prekinuta je i priča o pomenutoj grupi novinara.
Vidosava
dugo nije bilo, a onda je, posle poraza Socijalističke partije na lokalnim izborima 1996, postavljen
za glavnog i odgovornog urednika Televizije Kragujevac.
Koalicija
"Zajedno", koja je preuzela vlast u gradu, prepoznavala se i po
odlascima na Ravnu goru. Kad, iznenada, na gradskoj televiziji počeše da se nižu afirmativne emisije o J. B. Titu,
kakvih nije bilo ni u doba socijalista. Događaji su, naravno, imali neumoljivi tok i Vidosav
uskoro ponovo odlazi u "dobrovoljni egzil".
O Izvinjavam se što se zovem Vidosav, a prezivam
Stevanović
Prošlo je
možda i deset godina kada sam ga ponovo video, ovoga puta na Televiziji
Sarajevo. Rekao je doslovce:
"Dozvolite
da Vam se, pre odgovora na prvo pitanje, najpre izvinim što se zovem Vidosav i
što se prezivam Stevanović".
Program
sam odmah promenio, ali te reči Vidosava Stevanovića, sada dosta starijeg lika, dugo su mi se motale
po glavi.
O Veran Matić
Moj
saradnik Veran Matić je 1990. godine bio novinar Radija B-92, glasila
Saveza socijalističke omladine
Grada Beograda. Za radio, i Verana, nije se znalo. Najpre me je zvao u goste, u
jednu emisiju koju je vodio, a 1991. je organizovao i promociju
"Pogleda" u Domu omladine. Kao i u emisiji, Veran nas je i ovde, pred
punom salom, predstavio biranim rečima. Na fotografiji koju sam sačuvao on sedi sa strane, pored stola, dok su kraj
mene bila dva saradnika kojima smo se najviše ponosili: akademici Nikola
Milošević i Kosta Čavoški.
Veran je
za "Poglede" radio intervjue sa istaknutim četničkim komandantima iz emigracije. Zapravo, intervjue
je radio uživo, za B-92, dok bi prekucane tekstove kasnije davao nama. Ostale
su mi u sećanju
korekcije tih tekstova, pošto se u pisanju nije tako dobro snalazio. Da li zbog
toga, ili zbog opšteg utiska, nisam stekao bogzna kakvo mišljenje o njegovim
sposobnostima. Zato me je iznenadilo što su zapadni fondovi baš od Radija B-92
napravili jednu od najjačih
medijskih kuća u
zemlji. Od 1992. više ga nisam viđao. Cenim izjavu koju je dao novinama. Rekao je da
je intervjue radio kao profesionalni novinar i da se toga ne stidi.
o Biljana Srbljanović sofisticirani Petar Luković
Biljana
Srbljanović je bila studentkinja drame, koja je u
"Pogledima" pekla zanat dramskog kritičara. Stidljivo je sedela u dnu niza spojenih
stolova u restoranu u kom bismo održavali sastanke beogradskog dela redakcije.
Da nije postala slavna, svakako ne bih se je sećao.
Za
razliku, od primera radi, Isidore Bjelice, koja je davno već bila na glasu. Zapravo, u toj ekipi dominirali su
Isidorini puleni sa Fakulteta dramskih umetnosti. Isidora, koja je bila
asistentkinja na Fakultetu, sve ih je hvalila kao "našu" – u smislu
desničarsku i četničku – avangardnu omladinu.
Nekoliko
godina kasnije, mislim 1997, Biljanu sam sreo na Televiziji "Studio
B". Nju, mladog funkcionera Jugoslovenske levice Aleksandra Vulina i mene,
Olja Bećković je pozvala u "Utisak nedelje". Biljana
i ja složno smo osuli paljbu po Vulinu i izgledalo je da će on tu pretrpeti težak poraz. Ali... Negde na polovini emisije počeh da kritikujem Soroš fond.
Tada
Biljana, u kojoj više nije bilo ni traga negdašnje povučenosti, onako žestoko kao do maločas na Vulina, obruši se i na mene. Sa zadrškom,
zbog starih vremena, ja joj uzvratih, a Vulin iskoristi priliku i pridruži mi
se. Posle nam je tadašnji direktor televizije, Zoran Ostojić, koga sada vidim u LDP-u, pričao da su naše polemike, a naročito taj obrt, doneli "Studiju B"
rekordnu gledanost od čak milion i četristo hiljada gledalaca. Rekao je da će nastaviti koncept emisija sa "nepotrošenim TV
licima".
Prošle su
godine pre nego što me pozvao Milomir Marić da za časopis "Profil" napišem kratku
romansiranu autobiografiju o burnim devedestim. Kada je časopis izašao, vidim da je Milomir za isti takav
prilog zamolio i Biljanu Srbljanović. To je jedini njen članak koji sam pročitao, sem, naravno, onih iz "Pogleda".
Zaprepastila
me je dubina mržnje prema srpskoj tradiciji i naročito prema episkopu Nikolaju Velimiroviću. Stekao sam utisak da je ona postala neka vrsta
sofisticiranog Petra Lukovića.
o Đorđe Milosavljević
Đorđe Milosavljević, još jedan iz Isidorine ekipe, takođe je pisao u kulturnoj rubrici. Iz onih dana i
njega pamtim kao i Biljanu: stidljivi dečko iz ugla. Posle je postao poznati filmski
scenarista.
Dr Slobodan Antonić je u analizi "kulturnog rata" protiv
Srbije, pored Biljane Srbljanović kao primer naveo i Đorđa Milosavljevića. Antonić najpre podseća kako je "teško da bi se mogao zamisliti
patriotskiji film" od Milosavljevićeve "Nebeske udice" iz 1999. A onda
prelazi na analizu njegove drame "Kontumac" iz 2005.
Obrt je
potpun.
Antonić piše: "Cela Srbija je u ovoj predstavi
kontumac – mračno i
bolesno mesto na granici Evrope u kome caruju neznanje i zlo. U Srbiji su svi rđavi: vlastodršci jer su primitivni i pohlepni,
narod jer je primitivan i nasilan, intelektualci jer su primitivni i pritvorni.
I svi su Srbi takvi – mladi ili stari, muškarci ili žene, obrazovani ili
neobrazovani. Jedan jedini lik je pozitivan – Adolf Berman.
On je
iskren, kulturan, dobar i pažljiv. Ali nikakvo čudo – nije Srbin. On je stranac koji pokušava da
civilizuje divlje Srbe..."
Taj
stranac, koji se zove baš Adolf, nije uspeo u svom naumu.
Ovo me
podsetilo na reči Biljane
Srbljanović, one večeri u "Utisku nedelje", kada sam počeo da kritikujem Soroš fond. Rekla je, naime, da
bi mnogi talenti u raznim oblastima umetnosti ostali neiskazani da nije takvih
dobrotvora kao što je Soroš.
Tako je,
nema sumnje.
Samo,
pitanje je u kom su se pravcu ti talenti razvijali. Nešto pre sankcija, započeli smo ozbiljne pripreme za osnivanje Televizije
"Pogledi". Za nabavku kompletne opreme bio je zadužen dopisnik iz
Berlina, Nikola Živković. Istočnonemačke televizije dolazile su, posle ujedinjenja, do
nove tehnike, rasprodajući staru
po bagatelnim cenama. Za ondašnje srpske prilike cena je izgledala sasvim
pristojno. Svega 40.000 maraka. Tehničar je izmerio šta treba za postavljanje repetitora
na Svetinji, sa koje se vidi pola Šumadije. Za špicu Dnevnika odredili smo
refren himne "Bože pravde". Redakcija je počela da se okuplja.
Međutim, ondašnja radiodifuzna agencija – ili kako
se to već zvalo – prijavu "Pogleda" na konkurs
uopšte nije uzela u razmatranje. Pozvao sam telefonom nadležnog u saveznoj
vladi. Da sam tražio dozvolu za putovanje na Mars, to bi mu izgledalo logičnije. Te godine dozvolu je dobio
"Pink", a uz dozvolu i silne milione maraka državnog novca za
uspešniji početak.
Razume
se, posle pokretanja televizije razmišljali bismo o snimanju filmova.
Provocirala nas je činjenica da je, čim se zaratilo, snimljen "Dezerter", a
iza njega i niz drugih defetističkih filmova. Mi bismo radili po ugledu na zapadne
zemlje: kad se zarati, snimaju se filmovi o junacima. Finansiranje drama za
ondašnji naš budžet bilo je luk i voda.
Da li
neko misli, da je sve bilo kako treba, da Biljana Srbljanović i Đorđe Milosavljević ne bi prihvatili da rade ovakve drame? Jer, šta
su ove njihove drame sada uistinu?
Da vidimo sadržaj još jedne od njih, za koju Biljana
Srbljanović dobija silne nagrade po Evropi:
"Najzad,
zlehudi roditelji nekako uspevaju da Nikolaju i crkvenjaku objasne da pred
njima leži mrtvo dete.
"Šta
to bi, snajka?’ pita crkvenjak, pokušavajući da odgonetne uzrok nesreće.
"Je
si l' postila?
– Nisam.
E pa
zato.
"Jesi li se prala?"
– Jesam.
– Još
gore!
Na to se
uključuje i Nikolaj sa sledećim objašnjenjm:
"Evropa,
kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod!
Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala
Evropa donela. A šta će to poštenom čoveku? Šta će mu česma kada je čist iznutra!(...)
U šta
veruješ?
U nauku.
Čemu se diviš?
Kulturi.
"E, pa znaj majko, nauka i kultura dete su ti
ubile!’ (...)
Tokom tog
programa, Nikolaj je (majku) podučava (način pisanja je Srbljanovićeve):
'U
pauzama ratovanja, između dve
bitke, napada na kafiće,
džamije, crkve, obore i sela, naš narod morao bi mnogo više da se moli, i to ne
za milost, već za novi boj'"
o Nikola je bio najbolji
Od svih
pomenutih saradnika Nikola Samardžić je u "Pogledima" imao najduži staž i
pisao je najozbiljniječlanke.
Svi smo poštovali njegovog oca, akademika Radovana Samardžića, kao velikog istoričara i zbogčinjenice da je spadao među malobrojne članove SANU neuprljane komunističkom prošlošću. Bilo nam je drago što je Radovan gajio velike
simpatije prema "Pogledima"
Mladi
asistent Filozofskog fakulteta, poznavalac francuskog i engleskog jezika, osoba
briljantnog uma i sjajnih analitičkih sposobnosti Nikola Samardžić je bio pisac kakvog bi svaki časopis poželeo. Teško mi je pao naš rastanak u Knez
Mihailovoj ulici. Pamtim to kao da se odigralo juče ili prekjuče. Bilo je to u vreme sloma redakcije 1993.
godine. Posle toga sreli smo se samo jednom, slučajno, na Trgu Nikole Pašića. Znao sam da je postao potpredsednik LDP –
stranke koja je, po mom mišljenju, najcrnja pojava savremene srpske političke scene. Obojici nam je bilo neprijatno.
Danas
kada čitam Nikoline članke, smeta mi oštrina, stvorena obiljem
atributa. Ja nikada nisam pisao tako oštro i uopšte spadam u protivnike
prevelike upotrebe prideva i atributa. Ne sećam se da li smo ikada pričali o tome. Nema sumnje da je ratna psihoza činila svoje. Primetio sam, sem toga, da su Srbi
poreklom iz zapadnih krajeva pisali za nijansu vatrenije od nas iz Šumadije.
Razumljivo: pred njihovim pragom je gorelo, njih su najpre na nišan uzimali i
mudžahedini i zapadne sile istovremeno.
Sve u
svemu, Nikola je pisao što i mi ostali, samo malo emotivnije. Njegovi članci su i danas aktuelni i bilo bi najbolje sve ih
odštampati, ali verujem da se barem približan utisak može steći i na osnovu nekoliko citata, koji slede.
Sve
srpske teritorije: "Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one
teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora,
Istočna Hercegovina, veliki deo
Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji...
Uvek se zaboravlja pravim rečima
objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim
oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri
stoleća, izvršen genocid Albanaca i
Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom
okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje,
preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i,
u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije." (Nikola
Samardžić u "Pogledima"’ 14. juna 1991.)
"Domaći izdajnici": “Bestijalno šikaniranje svega
što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u
jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom
(kao što je učinila
njima suprotstavljena danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama naredbodavaca
svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu
poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana mizernim stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika
našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre
pola stoleća, koji
svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 30. oktobra 1992.)
Muslimanski
azilanti: "Podižući
bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju
azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih
pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata.
Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto
osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i
Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode
civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla
stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu
zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje...
Masovno
iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i
histeričnom drekom o pretežno
izmišljenim srpskim zločinima."(Nikola
Samardžić u "Pogledima" 13. novembra 1992.)
Teror nad
Srbima: "Već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli
ono višnje pravo da prekorače
postupke koje im nameće
najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koje se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su
pošteđeni ratnih razaranja, samo je
početak prihvatanja logike
diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura, jedan od
osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u
danima Zalivskog rata."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 13. novembra 27.
novembra 1992.)
Evropska
nedemokratičnost:
"Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamenta potpuno
su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati
mišljenja i stavove stotina miliona ljudi."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 25. decembra 1992.)
Džihad i Bošnjaci: "...Jedan od njih je
svakako izumitelj bošnjačke nacije
i groteskni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora
i nastavak rata, ili fizička i
moralna nakaza oličena u
figuri međunarodnog
teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima. Konferencija je
inače završena usvajanjem sramne
deklaracije, na inicijativu islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana,
dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao
dronjavi ugled svetske organizacije."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 9. jula 1993)
PRILOG:
18. JANUAR 2008.
Nikola Samardžić:
Srbija prva treba priznati
nezavisno Kosovo
# Ovo je intervju profesora
istorije i visokog funkcionera Liberalno demokratske partije Čedomira
Jovanovića koji je "isprovocirao" Miloslava Samardžića, urednika kragujevačkih "Pogleda" da se
"osvrne" na lik i delo i Nikole Samardžića,
ali i na današnje perjanice "evropskog puta Srbije", Biljane
Srbljanović, Vidosava Stevanovića, Verana Matića i drugih lučonoša demokratskih promena u Srbiji...
# Zbog dužine teksta intervju
profesora Nikole Samardžića dajemo u skraćenoj
verziji, pre svega u delu gde Miloslav Samardžić govori
i piše o svom prezimenjaku Nikoli...
"Bio sam te sreće da mi otac bude najveći srpski istoričar i, po Andrićevom priznanju, jedan od naših najvećih stilista. Imao sam i tu sreću da mi Zoran Đinđić podari tri najuspešnije godine, koje su podsećale na neko davno prošlo vreme" - napisao je
prije četiri godine Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u
Beogradu i član predsjedništva Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića. Otac Nikole Samardžića bio je Radovan Samardžić, rođeni Sarajlija, dekan Filozofskog fakulteta u
Beogradu, akademik SANU-a, pisac trilogije o Mehmedu Sokoloviću, sultanu Sulejmanu i Osmanu II.
Druga ličnost koja je obilježila život ovog mladog i, naročito kod studentica, veoma omiljenog profesora bio
je Zoran Đinđić, doktor
filozofije, predsjednik Demokratske stranke i prvi demokratski izabrani
predsjednik srpske vlade, ubijen u atentatu 12. marta 2003. godine.
"Đinđićeva smrt
me jako pogodila. Bio sam u
Njujorku kada je ubijen. Bio sam sam i setio sam se da me je, negde 1991, sa
njim upoznao Vojislav Koštunica. Sećam se i da je Zoran, videvši me, Koštunicu pitao:
'Ko ti je ovaj?'
Da, imao sam sreću da mi dosadašnji život obeleže ova dva velika čoveka, ali ne možete biti srećni ako to isto nisu ljudi oko vas. A kako danas
da budem srećan? Vi,
ja, bilo ko od nas!" - pita se profesor Nikola Samardžić.
...DANI: Kada već pominjete 12. mart i ubistvo Zorana Đinđića,
vidjeli ste da je bivši šef KOS-a Aca Tomić, koji je tužio državu Srbiju zbog hapšenja tokom
akcije Sablja, juče dobio
presudu kojom se država obavezuje da mu, kao nadoknadu, isplati 70.000 eura
zbog stotinu dana provedenih u zatvoru?
Nikola SAMARDŽIĆ: Video sam. Kao učesnici u Đinđićevom
ubistvu, čiji su susreti sa vođama Zemunskog klana utvrđeni tokom akcije Sablja, i Tomić i Rade Bulatović, sadašnji šef BIA-e, su nagrađeni. To je politička poruka. Sud koji sudi Đinđićevim
ubicama nije imao snage da na suđenje pozove Koštunicu kao svedoka. Tužilaštvo je,
uprkos dokazima, odustalo od procesuiranja Bulatovića i Tomića. Srbija se od 6. oktobra 2000. kuva u ruskom loncu
i prilagođava
potrebama nomenklature koja njom jako dugo vlada.
DANI: Na koju nomenklaturu mislite?
Nikola SAMARDŽIĆ: Nereformisana vojska, policija, crkva, sudovi,
institucije kulture - akademija, univerzitet…To je kontinuitet pogrešne
politike. U momentima njenog trijumfa vi čak nemate utisak da ovde ljudi na to reaguju
oduševljenjem. Izuzev u policijskim stanicama i kafanama u kojima se okupljaju
pristalice DSS-a, u Srbiji niko nije slavio 12. mart. Kasnija pobeda Borisa
Tadića značila je posthumnu pobedu politike koju je
personifikovao Đinđić. Uprkos
tome, iako ne uvek na vlasti, ovde je dominantna ona politika čiji je cilj da Srbija trajno ostane van konteksta
evropske civilizacije. Danas se ona manifestuje kroz protivljenje osloncu
Srbije u EU i o tome smo već govorili. U doba Crne ruke, ta politika se
manifestovala kroz protivljenje osloncu Srbije na Austriju; u doba Aleksandra
Rankovića, to je bilo protivljenje
ekonomskim reformama koje su počele 1965. godine, ali i otpor struji koja je
Jugoslaviju 1948. i 1949. odvojila od SSSR-a. Kasnije, 1983, Rankovićeva sahrana je predstavljala prve velike
demonstracije u Srbiji
Nikola Samardžić:...U našim istorijskim čitankama su o Solunskom procesu iz 1917. godine,
koji je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević vodio protiv Apisa, pisane jadikovke, i to nad
sudbinomčoveka
koji je bio ubica kao i Aleksandar Ranković i koji je mislio da može okrenuti kurs srpske
politike nakon majskog prevrata 1903. Govorim o Apisu. Slično je sa Dobricom Ćosićem. Njegovo razilaženje s Titom 1968. je bilo
posledica nezadovoljstva zaustavljanja Rankovićeve represije na Kosovu. Ćosić je ubrzo počeo da razara institucije srpskog društva, koje su
najpre dale podršku Miloševiću, a onda
podržale Koštunicu. Eto, to je kontinuitet o kome vam govorim
DANI: Stotinu hiljada ljudi na sahrani šefa
zloglasne UDBA-e!
Nikola SAMARDŽIĆ: Očigledno u Srbiji postoji jedan broj ljudi koji
podržava organizovanu zločinačku politiku. Ne
samo prema susedima nego i onim slojevima u Srbiji koji se toj dominantnoj
politici protive.
DANI: Zanimljivo je da akademik Dobrica Ćosić, "otac nacije", do današnjeg dana ne može
da prežali politički pad
policajca Aleksandra Rankovića, dok se
njegov glas protesta nije mogao čuti kada je uklonjen Milovan Đilas! Ili je i to logično?
Nikola SAMARDŽIĆ: Naravno, govorimo o kontinuitetu. U našim
istorijskim čitankama su o Solunskom procesu iz 1917. godine,
koji je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević vodio protiv Apisa, pisane jadikovke, i to nad
sudbinom čoveka koji je bio ubica kao i Aleksandar Ranković i koji je mislio da može okrenuti kurs srpske
politike nakon majskog prevrata 1903. Govorim o Apisu. Slično je sa Dobricom Ćosićem. Njegovo razilaženje s Titom 1968. je bilo
posledica nezadovoljstva zaustavljanja Rankovićeve represije na Kosovu. Ćosić je ubrzo počeo da razara institucije srpskog društva, koje su
najpre dale podršku Miloševiću, a onda
podržale Koštunicu. Eto, to je kontinuitet o kome vam govorim.
DANI: Dobrica Ćosić je nedavno ponovo "aktiviran", i to pričom da je Đinđić,
nekoliko mjeseci prije ubistva, često kod "oca nacije" dolazio po savjet
oko rješavanja problema Kosova, iz čega Ćosićizvlači zaključak da Zoran Đinđić nije ubijen kao reformator, već kao Srbin.
Nikola SAMARDŽIĆ: To nije slučajno. Već 6. oktobra tadašnji ruski šef diplomatije Igor
Ivanov na tajnom sastanku u rezidenciji bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije
objasnio je Miloševiću da je
Koštunica njegov alter ego. Tvrdnjama koje navodite, Ćosić pokušava da ospori svedočenje Bebe Popovića o tome da je u pripremi ubistva Zorana Đindjiča učestvovala jedna strana država i da ga okrene na taj
način da ispadne da "strana
država" nije Rusija, nego EU i SAD. To prljavo "svedočanstvo" je bilo jedna u nizu priprema
aktuelne putinizacije Srbije, ali i putinizacije dela BiH...
...DANI: Zašto mislite da Srbija mora prva da prizna
nezavisnost Kosova?
Nikola SAMARDŽIĆ: Zato što bi na taj način Srbija učinila dobru gestu prema Albancima, prema kojima je
dugo negovala krajnje rasistički odnos, koji je kasnije generisao rasizam Albanaca
prema Srbima.
DANI: Koji vremenski period podrazumijevate pod tim
- dugo? Koliko dugo?
SAMARDŽIĆ Najmanje od 1912. godine, kada je Srbija morala da
zaključi da Kosovo više nije ta mitska
teritorija zbog koje je povela balkanske ratove. Drugi razlog zbog čga mislim da je Srbiji neophodno da prva prizna
nezavisnost Kosova je to što bi ta čnjenica označla poslednju etapu raspada Jugoslavije koju je pokrenula
zvaniča beogradska politika. Pored
toga, priznanjem nezavisnosti bio bi osporen koncept države kao autoriteta
istovremeno, taj čin označio obnavljanje, pre svega ljudskih, a onda i
ekonomskih, političkih,
kulturnih i svih drugih odnosa sa ljudima koji tamo žive. Gesta priznanja bi,
najzad, Srbiju kvalifikovala kao otvoreno i demokratsko društvo.
DANI: A onda primorala i kosovsko društvo da se
transformiše na isti način.
Nikola SAMARDŽIĆ: Tačno! Najbolji način da osporite tradicionalnu albansku politiku,a
to je vrlo važno i za samo kosovsko društvo, je da Srbija učini ovo o čemu govorim. Nema brzih reformi. Danas veliki
procenat Albanac želi da napusti Kosovo i za takvo stanje nije samo Beograd
kriv. Treba se i toga osloboditi. Pokušaj nalaženja opravdanja za sve loše, na
Balkanu svi vode politiku "ko je prvi počeo". To otvara vrata pakla.
DANI: Ima li političara u Srbiji koji ima realnu političku moć, koji bi danas bio spreman da Kosovu prizna
nezavisnost?
Nikola SAMARDŽIĆ: Niko ovde na tako nešto nije spreman, i to je
jedan od simptoma koji pokazuje nespremnost Srbije da se transformiše. Mi imamo
ekonomske interese na Kosovu i sa Albancima moramo biti partneri. Albanci imaju
potrebu za infrastrukturom koja bi poslužila njihovim evropskim integracijama i
onda je bolje da im sami ponudimo tu infrastrukturu: institucije, univerzitete…
Ako im u tom smislu ne pomognemo, pomoć će tražiti na nekoj drugoj strani. Svima je
potrebna saradnja. Zato je ne Rusija, nego EU za Balkan najprihvatljivije
rešenje. Nažalost, izgleda da
Srbija, Crna Gora i BiH za to još uvek nisu spremne. Vlade u tim zemljama vode
politiku koja ide u jednom potpuno suprotnom smeru, smeru putinizacije...
...DANI: Pomenuli ste genocid u Srebrenici. Jednom
ste rekli da Srbija i RS moraju da prodju kroz proces denacifikacije. Ko bi
mogao da bude srpski Vili Brant?
Nikola SAMARDŽIĆ: Bilo bi logično da to bude predsednik. Medjutim, Boris Tadić nikada nije rekao da je politika genocida, u čijem je kreiranju učestvovao i njegov otac, bila zvanična politika Srbije. Ako se u političkom smislu ne odreknemo svojih roditelja, nećemo biti u stanju da stvorimo budućnost za našu decu. To je normalna smena
generacija u svim društvima, a ne samo onoga koje je, kao naše, počinilo genocid. Denacifikacija podrazumeva
temeljnu reformu društva. Moramo da promenimo kulturni kod, a to je proces koji
ne počinje niti se završava formalnim
izvinjenjem. Pitanje je da li je Nemačka i kada taj proces završila. Vili Brant je otišao
u Varšavski geto 25 godina posle završetka Drugog svetskog rata. Možda je onda
mnogo od Srbije očekivati
da taj proces tako brzo završi.
DANI: Kažete da predsjednik Srbije, u političkom smislu, mora da se odrekne svog oca,
akademika Ljubomira Tadića.
Stavovima koje danas iznosite, da li ste se Vi odrekli svog?
Nikola SAMARDŽIĆ: Političkikih
ideja svog oca sam se odrekao dok je još bio živ. Moj otac je smatrao da nemam
prava da delim njegovo političko mišljenje i na taj način od sebe pravim njegovog klona. Da ga u tom smislu nisam poslušao, siguran
sam da bi se on odrekao mene. Ne smeta mi kada se otimamo i svojatamo ličnosti koje su u istoriji, kulturi, nauci ili politici ove zemlje bile
važne. Hoću da kažem da nemam ništa protiv kada moji politički
protivnici svojataju ideje mog oca, iako bih više voleo dačitaju ono što je on pisao dok je racionalno razmatrao prošlost,
sadašnjost i budućnost, nego ono o čemu
je govorio kada je potpao u stanje koje je bilo u vezi sa bolešću od koje je umro. Bile su to dve različite ličnosti, meni podjednako bliske i ja na to imam
pravo...
DANI: Ako govorite o svom javnom angažmanu, mislite
li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od Pogleda do Peščanika? Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u novinama kakve
su bili Pogledi?
Nikola SAMARDŽIĆ: Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte.
DANI: Da li Vam je podsjećanje na Poglede neprijatno?
Nikola SAMARDŽIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se
stidite. Jedna od njih su Pogledi. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar
tri miliona ljudi koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikada
nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim
novinama.To sam i uradio 1994.
DANI: Šta ste uradili?
Nikola SAMARDŽIĆ: Pomogao sam jednom čoveku, Bošnjaku, čije ime ne želim da pomenem.
Izvor: Svedok, http://vladandinic.blogspot.com/
