STO SRBIJI GORE,TO NAMA BOLJE

Što Srbiji gore, to nama bolje!

Sad bar saznasmo zašto su mladi napuštali Srbiju s početka devedesetih!?

I, krivca!

Pronađen je?!

Dobrica Ćosić!

Ofanziva "drugosrbijanaca", zanemelih posle poraza svog obožavanog Borisa Tadića, čijem su debaklu oni najviše doprineli, čim su namirisali mogućnost novih izbora, i povratak u (za njih) blagostanje (o čemu svedoče crne hronike organizovanog kriminala u Srbiji) je - počela.

Korifeji te i takve politike (a pravo na mišljenje je važno u svakom, pa i demokratskom društvu kakvo je Srbija očito bila pod DOS-om i Đinđićem, Živkovićrem, Koštunicom i naročito Tadićem, ili bi bila sa Basarom, Srbljanovićkom, Bećkovićom...), sa verovatno apstinetkinjom(!?) Biljanom Srbljanović, sa imenovanim i neimenovanim studentom BU, sa dr Srđanom M. Jovanovićem, dr Veranom Stančetićem,(urednicima portala Savremena politika i upravljanje,www.spolu.rs)... su namirisali, rekoh, nove izbore, pa su krenuli u novo dokazivanje "drugooj Srbiji", toj šaki jada u krugu dvojke, koja funkcioniše po principu, što Srbiji gore, to nama - bolje!

Novine, a sva prilika - i internet - opasna su igračka. 

Ono što se napiše, objektivno, promišljeno, zlurado, zlonamerno, za šaku evrića, ili pod dejstvom droge ili narkotika, ostaje zapisano za vjek i vjekove.

Istina, verujte mi na reč, ubeđen sam da bi mnogi "drugosrbijanci", novinari (i političari) koji su i danas na sceni, rado zaboravili ono što su radilili, pisali, pričali, govorili...

Ali, mnogi koji sebe danas predstavljaju oličenjem  demokratije (valjda i demokrate?), i zapravo smatraju- da su "koncentrat demokratske misli Srbije", doskora su mahali nekim drugi i drugačijim barjakom, recimo nacionalističkim!?

Dok se - isplatilo! 

Dobro, čovek stvarno može da se promeni, da promeni mišljenje, jer je svojevremeno jedan od velikih lidera opozicije devedesetih, ćudljivi, metamorfozični i "promenjljivi" Vuk Drašković s pravom rekao: "samo se budala dvaput sapliće na isti kamen".

Može da bude, al' ne mora da znači. 

I, zapravo, nikad se ne zna, kad neko (i zašto) može da iz memle podruma izvuče neke tekstove, iliti intervjuje, koji bacaju potpuno drugačiju sliku na čoveka, kakvim se on danas predstavlja i misli da može da zabašuri prošlost. 

Ali, mnogi kad krenu u budućnost, sustigne ih prošlost. Ono, što spočitavaju Dobrici, to se, svojevremeno,čini se, desilo i njima.

Recimo profesoru Nikoli Samardžiću, u jednom trenu jednog od najvažnijih ljudi LDP-a Čedomira Jovanovića... 

Njegov intervju dat sarajevskim "Danima", istina pre nekoliko godina, tek pojavom na internetu izazvao je polemiku, dakle i akciju i reakciju. 

U ovom tekstu daćemo skraćeni intervju profesora Nikole Samardžića koji tek sad, posle obelodanjivanja na ovim prostorima, putem interneta, izazvao je brojne reakcije, a Bog me, ozbiljno isprovocirao Miloslava Samardžića, uglednog novinara i publicistu, gazdu kragujevačkih "Pogleda" da je svoljevremeno sročio itekst za "Svedok" o "bivšim novinarima "Pogleda", uz debeo odgovor svom prezimenjaku, Nikoli, za koga tvrdi Miloslav da je bio najoštriji pisac tekstova u "Pogledima"...

Ovaj tekst u "Svedoku" (evo sad i na NSPM) nema namere da bilo koga proziva, a na čitaocima je, kad pročitaju, da uvaže jednu ili drugu stranu: Nikolu ili Milosla Samardžića... Ćosića ili Srbljanovićku, imenovano-neimenovanog studenta, prvu ili drugu Srbiju... 

Uz to, u Miloslavljevom intervju  pominju se i mnogi drugi, koji, pak, sebe danas predstavljaju gromadama demokratije... A, nisu, iako misle da jesu...

Ovaj tekst objavljen u broju 732 nedeljnika "Svedok", dobio je i danas, posle "tviter pisanija" znamenite "lažne drugosrbijanke" Biljane Srbljanović, polemičara sa NSPM, ali i "anonimnog i imenovanog Milića, valjda, studenta BG univerziteta" koji su se, sa sve svojim obožavaocima, okomili na našeg uglednog pisca Dobricu Ćosića do te mere neukusno, zlonamerno i uz, očito, naručeno zaključivanje...

Nemam nameru da branim Dobricu od Biljane, i Ćosića od imenovano-neimenovanog studenta i "Peščanika". Jok, pogledajte šta je sve Miloslav Samardžić za svoje saradnike, iz "Pogleda", kada su upravo te kragujevačke novine bile "IN" i profitabilne. I za gazdu i za autore: Nikolu Samardžića,Vidosava  Stevanovića, Verana Matića, Biljanu Srbljanović, Isidoru Bjelicu...

O Od "Pogleda" do "Peščanika"

Čitam na Internetu intervju visokog funkcionera Liberalno-demokratske partije dr Nikole Samardžića objavljen u sarajevskom nedeljniku "Dani" 18. januara (2008.).

Novinar pita Samardžića: Mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od "Pogleda" do "Peščanika?" Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u novinama kakve su bili Pogledi?"

A Nikola Samardžić odgovara:

"Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte".

DANI: Da li Vam je podsećanje na Poglede neprijatno?

Nikola SAMARDŽIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su "Pogledi". Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikad nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim novinama. To sam i uradio 1994.

Nikolino iskupljenje za "greh" počinjen tokom "pomračenja svesti", ispoljeno u pisanju za "Poglede", sastojalo se u pomoći "jednom Bošnjaku" da napusti Republiku Srpsku.

Povodom ovog intervjua, na Internetu su se ponovo pojavili Nikolini članci iz starih "Pogleda". Pominjani su i neki drugi naši novinari i saradnici iz prve polovine devedesetih prošlog veka, koji su u međuvremenu doživeli "promenu mišljenja". Jaka ekipa je to bila. Govorim ovde samo o njima kako su mi, kao glavnom i odgovornom uredniku "Pogleda", ostali u sećanju.

o E moj Vidosave

Najviše sam se družio – kad su ti ljudi u pitanju – sa Vidosavom Stevanovićem. Razlog jednostavan: samo Vidosav je živeo u Kragujevcu, tj. u obližnjem selu Botunje. Vidosavljeva žena Mara bila je kuvarica na glasu, autor veoma tiražnog kuvara. Njeni ćevapi verovatno su bili najbolji koje sam okusio.

Vidosav je prvi put došao u "Poglede" još proleća 1990, u vreme prvog tiražnog buma. Bio sam polaskan, jer je njegov "Testament", ovenčan NIN-ovom nagradom, spadao u red mojih omiljenih romana. Još pamtim "pisma iz groba" i one metafore o lapavici. Prvom prilikom, u Botunjama, poklonio mi je primerak, sa posvetom.

Kao bivši direktor velikih državnih izdavačkih kuća Vidosav Stevanović je bio odlično upućen u detalje formalno-pravne prirode.

Bez njegovih saveta "Pogledi" bi već tada zapali u tešku krizu, a možda bili i ugašeni. Postojala je procedura prelaska izdavačkih firmi u tzv. društvenom vlasništvu, u preduzeća akcionarskog tipa koju, u gužvi koja prati tiraž od 200.000 primeraka, uopšte nisam znao. Ako se stvari ne bi obavile do određenog roka, država bi jednostavno preuzela novine. Pretpostavljam da redakcija namerno nije bila obaveštena o tom propisu, jer su komunističke vlasti, na sve načine pokušavale da nam smrse konce. Bilo kako bilo, zahvaljujući Vidosavu uradio sam šta treba.

Vidosav je dugo pisao kolumnu u "Pogledima".

Izdvojio bih naslov "Šešeljomilošević". 

Vidosav je, dakle, bio protivnik Miloševića, pored ostalog i zato što su se njegovi prijatelji našli na Stambolićevoj strani.

Šešelja smo i mi ostali kritikovali, uvek kada bi se udružio sa Miloševićem. Vidosavljeva kritika sadržala je i jednu drugu notu: on je bio protivnik nacionalizma.

Ali, otkud njegove simpatije za "Poglede", koje je režim u startu označio kao "ekstremno nacionalističko glasilo" zato što su nam prva i najvažnija tema bili četnici i Draža Mihailović?

Raspoloženje javnosti je 1990. bilo takvo: nekog ko je afirmativno pisao o Draži i četnicima, većina je smatrala ekstremnim nacionalistom. Ovakav pogled se promenio tek posle skupštinskog "izjednačavanja"četnika i partizana. Drugih novina koje su kritikovale Miloševića i podržavale opozicione stranke u početku je bilo malo. A promovisali smo sve iole važnije opozicionare. Primera radi, više puta smo objavljivali obimne intervjue Vesne Pešić.

Prva Vidosavljeva reakcija na pisanje "Pogleda" o četnicima bila je poput reakcije Dragiše Pavlovića, još jednog Kragujevčanina, koji je iz vremena Osme sednice CK SK Srbije ostao poznat kao drugi po značaju protivnik Slobodana Miloševića (odmah iza Ivana Stambolića). Pogodilo se da sam kod Pavlovića, po intervju, otišao upravo onog dana, oktobra 1989. godine, kada su naši novinari u Arhivu Srbije našli do tada skrivanu nemačku poternicu za Dražom na 100.000 rajhsmaraka u zlatu.

"To je iz 1941. godine, kada je Draža sarađivao sa partizanima u borbi protiv Nemaca", rekao je Dragiša.

Da je bilo neke ankete, takav odgovor dalo bi bezmalo svih 100 odsto ispitanika. Kazao sam da se na poternici jasno vidi datum: jul 1943. Dragiša je bio iznenađen, ali nije ulazio u priču. Vidosav, međutim, jeste. Dao sam mu najbolje emigrantske knjige, koje sam u međuvremenu dobio. Sistematsko, strasno, iščitavanje, pratila je teška unutrašnja borba.

"Stvarno nije sve kao što su pisali komunisti", rekao mi je jednog jutra podnadulog lica.

S druge strane, Vidosav je nastojao i da utiče na mene, kao i na sadržaj lista. Možda krajem 1991, vodio me je na sastanak sa novinarima koji će uskoro postati jezgro Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). U sećanju mi je ostala samo Nadežda Gaće. Pričali smo o tome da njihova ekipa počne u većoj meri, organizovano, da piše za "Poglede".

Sa tog sastanka, kao i uopšte iz razgovora sa Vidosavom, nikako nisam uspevao da dokučim šta se od mene tačno traži. Tako da nisam mogao ni da se izjasnim. Njihov koncept bio je maglovit, a naš kristalno jasan: želimo da izguramo tu stvar u vezi četničkog pitanja do kraja. Ako neko misli suprotno – štampaćemo i to. Objavili smo doslovce svako pismo koje nam je poslao Subnor. A bilo ih je mnogo.

Nasuprot dolasku u redakciju, Vidosavljev odlazak nije mi ostao u sećanju. Mislim da se nije ni pozdravio. Primetio sam da ga more teške brige. Sa njegovim odlaskom prekinuta je i priča o pomenutoj grupi novinara.

Vidosava dugo nije bilo, a onda je, posle poraza Socijalističke partije na lokalnim izborima 1996, postavljen za glavnog i odgovornog urednika Televizije Kragujevac.

Koalicija "Zajedno", koja je preuzela vlast u gradu, prepoznavala se i po odlascima na Ravnu goru. Kad, iznenada, na gradskoj televiziji počeše da se nižu afirmativne emisije o J. B. Titu, kakvih nije bilo ni u doba socijalista. Događaji su, naravno, imali neumoljivi tok i Vidosav uskoro ponovo odlazi u "dobrovoljni egzil".

O Izvinjavam se što se zovem Vidosav, a prezivam

Stevanović

Prošlo je možda i deset godina kada sam ga ponovo video, ovoga puta na Televiziji Sarajevo. Rekao je doslovce:

"Dozvolite da Vam se, pre odgovora na prvo pitanje, najpre izvinim što se zovem Vidosav i što se prezivam Stevanović".

Program sam odmah promenio, ali te reči Vidosava Stevanovića, sada dosta starijeg lika, dugo su mi se motale po glavi.

O Veran Matić

Moj saradnik Veran Matić je 1990. godine bio novinar Radija B-92, glasila Saveza socijalističke omladine Grada Beograda. Za radio, i Verana, nije se znalo. Najpre me je zvao u goste, u jednu emisiju koju je vodio, a 1991. je organizovao i promociju "Pogleda" u Domu omladine. Kao i u emisiji, Veran nas je i ovde, pred punom salom, predstavio biranim rečima. Na fotografiji koju sam sačuvao on sedi sa strane, pored stola, dok su kraj mene bila dva saradnika kojima smo se najviše ponosili: akademici Nikola Milošević i Kosta Čavoški.

Veran je za "Poglede" radio intervjue sa istaknutim četničkim komandantima iz emigracije. Zapravo, intervjue je radio uživo, za B-92, dok bi prekucane tekstove kasnije davao nama. Ostale su mi u sećanju korekcije tih tekstova, pošto se u pisanju nije tako dobro snalazio. Da li zbog toga, ili zbog opšteg utiska, nisam stekao bogzna kakvo mišljenje o njegovim sposobnostima. Zato me je iznenadilo što su zapadni fondovi baš od Radija B-92 napravili jednu od najjačih medijskih kuća u zemlji. Od 1992. više ga nisam viđao. Cenim izjavu koju je dao novinama. Rekao je da je intervjue radio kao profesionalni novinar i da se toga ne stidi.

o Biljana Srbljanović sofisticirani Petar Luković

Biljana Srbljanović je bila studentkinja drame, koja je u "Pogledima" pekla zanat dramskog kritičara. Stidljivo je sedela u dnu niza spojenih stolova u restoranu u kom bismo održavali sastanke beogradskog dela redakcije. Da nije postala slavna, svakako ne bih se je sećao. 

Za razliku, od primera radi, Isidore Bjelice, koja je davno već bila na glasu. Zapravo, u toj ekipi dominirali su Isidorini puleni sa Fakulteta dramskih umetnosti. Isidora, koja je bila asistentkinja na Fakultetu, sve ih je hvalila kao "našu" – u smislu desničarsku i četničku – avangardnu omladinu.

Nekoliko godina kasnije, mislim 1997, Biljanu sam sreo na Televiziji "Studio B". Nju, mladog funkcionera Jugoslovenske levice Aleksandra Vulina i mene, Olja Bećković je pozvala u "Utisak nedelje". Biljana i ja složno smo osuli paljbu po Vulinu i izgledalo je da će on tu pretrpeti težak poraz. Ali... Negde na polovini emisije počeh da kritikujem Soroš fond.

Tada Biljana, u kojoj više nije bilo ni traga negdašnje povučenosti, onako žestoko kao do maločas na Vulina, obruši se i na mene. Sa zadrškom, zbog starih vremena, ja joj uzvratih, a Vulin iskoristi priliku i pridruži mi se. Posle nam je tadašnji direktor televizije, Zoran Ostojić, koga sada vidim u LDP-u, pričao da su naše polemike, a naročito taj obrt, doneli "Studiju B" rekordnu gledanost od čak milion i četristo hiljada gledalaca. Rekao je da će nastaviti koncept emisija sa "nepotrošenim TV licima".

Prošle su godine pre nego što me pozvao Milomir Marić da za časopis "Profil" napišem kratku romansiranu autobiografiju o burnim devedestim. Kada je časopis izašao, vidim da je Milomir za isti takav prilog zamolio i Biljanu Srbljanović. To je jedini njen članak koji sam pročitao, sem, naravno, onih iz "Pogleda".

Zaprepastila me je dubina mržnje prema srpskoj tradiciji i naročito prema episkopu Nikolaju Velimiroviću. Stekao sam utisak da je ona postala neka vrsta sofisticiranog Petra Lukovića.

o Đorđe Milosavljević

Đorđe Milosavljević, još jedan iz Isidorine ekipe, takođe je pisao u kulturnoj rubrici. Iz onih dana i njega pamtim kao i Biljanu: stidljivi dečko iz ugla. Posle je postao poznati filmski scenarista.

Dr Slobodan Antonić je u analizi "kulturnog rata" protiv Srbije, pored Biljane Srbljanović kao primer naveo i Đorđa Milosavljevića. Antonić najpre podseća kako je "teško da bi se mogao zamisliti patriotskiji film" od Milosavljevićeve "Nebeske udice" iz 1999. A onda prelazi na analizu njegove drame "Kontumac" iz 2005.

Obrt je potpun.

Antonić piše: "Cela Srbija je u ovoj predstavi kontumac – mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome caruju neznanje i zlo. U Srbiji su svi rđavi: vlastodršci jer su primitivni i pohlepni, narod jer je primitivan i nasilan, intelektualci jer su primitivni i pritvorni. I svi su Srbi takvi – mladi ili stari, muškarci ili žene, obrazovani ili neobrazovani. Jedan jedini lik je pozitivan – Adolf Berman.

On je iskren, kulturan, dobar i pažljiv. Ali nikakvo čudo – nije Srbin. On je stranac koji pokušava da civilizuje divlje Srbe..."

Taj stranac, koji se zove baš Adolf, nije uspeo u svom naumu.

Ovo me podsetilo na reči Biljane Srbljanović, one večeri u "Utisku nedelje", kada sam počeo da kritikujem Soroš fond. Rekla je, naime, da bi mnogi talenti u raznim oblastima umetnosti ostali neiskazani da nije takvih dobrotvora kao što je Soroš.

Tako je, nema sumnje.

Samo, pitanje je u kom su se pravcu ti talenti razvijali. Nešto pre sankcija, započeli smo ozbiljne pripreme za osnivanje Televizije "Pogledi". Za nabavku kompletne opreme bio je zadužen dopisnik iz Berlina, Nikola Živković. Istočnonemačke televizije dolazile su, posle ujedinjenja, do nove tehnike, rasprodajući staru po bagatelnim cenama. Za ondašnje srpske prilike cena je izgledala sasvim pristojno. Svega 40.000 maraka. Tehničar je izmerio šta treba za postavljanje repetitora na Svetinji, sa koje se vidi pola Šumadije. Za špicu Dnevnika odredili smo refren himne "Bože pravde". Redakcija je počela da se okuplja.

Međutim, ondašnja radiodifuzna agencija – ili kako se to već zvalo – prijavu "Pogleda" na konkurs uopšte nije uzela u razmatranje. Pozvao sam telefonom nadležnog u saveznoj vladi. Da sam tražio dozvolu za putovanje na Mars, to bi mu izgledalo logičnije. Te godine dozvolu je dobio "Pink", a uz dozvolu i silne milione maraka državnog novca za uspešniji početak.

Razume se, posle pokretanja televizije razmišljali bismo o snimanju filmova. Provocirala nas je činjenica da je, čim se zaratilo, snimljen "Dezerter", a iza njega i niz drugih defetističkih filmova. Mi bismo radili po ugledu na zapadne zemlje: kad se zarati, snimaju se filmovi o junacima. Finansiranje drama za ondašnji naš budžet bilo je luk i voda.

Da li neko misli, da je sve bilo kako treba, da Biljana Srbljanović i Đorđe Milosavljević ne bi prihvatili da rade ovakve drame? Jer, šta su ove njihove drame sada uistinu?

Da vidimo sadržaj još jedne od njih, za koju Biljana Srbljanović dobija silne nagrade po Evropi:

"Najzad, zlehudi roditelji nekako uspevaju da Nikolaju i crkvenjaku objasne da pred njima leži mrtvo dete.

"Šta to bi, snajka?’ pita crkvenjak, pokušavajući da odgonetne uzrok nesreće.

"Je si l' postila?

– Nisam.

E pa zato.

"Jesi li se prala?" 

– Jesam.

– Još gore!

Na to se uključuje i Nikolaj sa sledećim objašnjenjm:

"Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela. A šta će to poštenom čoveku? Šta će mu česma kada je čist iznutra!(...)

U šta veruješ?

U nauku.

Čemu se diviš?

Kulturi.

"E, pa znaj majko, nauka i kultura dete su ti ubile!’ (...)

Tokom tog programa, Nikolaj je (majku) podučava (način pisanja je Srbljanovićeve):

'U pauzama ratovanja, između dve bitke, napada na kafiće, džamije, crkve, obore i sela, naš narod morao bi mnogo više da se moli, i to ne za milost, već za novi boj'"

o Nikola je bio najbolji

Od svih pomenutih saradnika Nikola Samardžić je u "Pogledima" imao najduži staž i pisao je najozbiljniječlanke. Svi smo poštovali njegovog oca, akademika Radovana Samardžića, kao velikog istoričara i zbogčinjenice da je spadao među malobrojne članove SANU neuprljane komunističkom prošlošću. Bilo nam je drago što je Radovan gajio velike simpatije prema "Pogledima"

Mladi asistent Filozofskog fakulteta, poznavalac francuskog i engleskog jezika, osoba briljantnog uma i sjajnih analitičkih sposobnosti Nikola Samardžić je bio pisac kakvog bi svaki časopis poželeo. Teško mi je pao naš rastanak u Knez Mihailovoj ulici. Pamtim to kao da se odigralo juče ili prekjuče. Bilo je to u vreme sloma redakcije 1993. godine. Posle toga sreli smo se samo jednom, slučajno, na Trgu Nikole Pašića. Znao sam da je postao potpredsednik LDP – stranke koja je, po mom mišljenju, najcrnja pojava savremene srpske političke scene. Obojici nam je bilo neprijatno.

Danas kada čitam Nikoline članke, smeta mi oštrina, stvorena obiljem atributa. Ja nikada nisam pisao tako oštro i uopšte spadam u protivnike prevelike upotrebe prideva i atributa. Ne sećam se da li smo ikada pričali o tome. Nema sumnje da je ratna psihoza činila svoje. Primetio sam, sem toga, da su Srbi poreklom iz zapadnih krajeva pisali za nijansu vatrenije od nas iz Šumadije. Razumljivo: pred njihovim pragom je gorelo, njih su najpre na nišan uzimali i mudžahedini i zapadne sile istovremeno.

Sve u svemu, Nikola je pisao što i mi ostali, samo malo emotivnije. Njegovi članci su i danas aktuelni i bilo bi najbolje sve ih odštampati, ali verujem da se barem približan utisak može steći i na osnovu nekoliko citata, koji slede.

Sve srpske teritorije: "Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji... Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije." (Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 14. juna 1991.)

"Domaći izdajnici": “Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njima suprotstavljena danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana mizernim stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre pola stoleća, koji svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 30. oktobra 1992.)

Muslimanski azilanti: "Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata. Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje...

Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i histeričnom drekom o pretežno izmišljenim srpskim zločinima."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 13. novembra 1992.)

Teror nad Srbima: "Već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koje se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logike diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima Zalivskog rata."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 13. novembra 27. novembra 1992.)

Evropska nedemokratičnost: "Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamenta potpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati mišljenja i stavove stotina miliona ljudi."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 25. decembra 1992.)

Džihad i Bošnjaci: "...Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i groteskni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora i nastavak rata, ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima. Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativu islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana, dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao dronjavi ugled svetske organizacije."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 9. jula 1993)

PRILOG:

18. JANUAR 2008.

Nikola Samardžić:

Srbija prva treba priznati nezavisno Kosovo

# Ovo je intervju profesora istorije i visokog funkcionera Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića koji je "isprovocirao" Miloslava Samardžića, urednika kragujevačkih "Pogleda" da se "osvrne" na lik i delo i Nikole Samardžića, ali i na današnje perjanice "evropskog puta Srbije", Biljane Srbljanović, Vidosava Stevanovića, Verana Matića i drugih lučonoša demokratskih promena u Srbiji...

# Zbog dužine teksta intervju profesora Nikole Samardžića dajemo u skraćenoj verziji, pre svega u delu gde Miloslav Samardžić govori i piše o svom prezimenjaku Nikoli...

"Bio sam te sreće da mi otac bude najveći srpski istoričar i, po Andrićevom priznanju, jedan od naših najvećih stilista. Imao sam i tu sreću da mi Zoran Đinđić podari tri najuspešnije godine, koje su podsećale na neko davno prošlo vreme" - napisao je prije četiri godine Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član predsjedništva Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića. Otac Nikole Samardžića bio je Radovan Samardžić, rođeni Sarajlija, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, akademik SANU-a, pisac trilogije o Mehmedu Sokoloviću, sultanu Sulejmanu i Osmanu II.

Druga ličnost koja je obilježila život ovog mladog i, naročito kod studentica, veoma omiljenog profesora bio je Zoran Đinđić, doktor filozofije, predsjednik Demokratske stranke i prvi demokratski izabrani predsjednik srpske vlade, ubijen u atentatu 12. marta 2003. godine.

"Đinđićeva smrt me jako pogodila. Bio sam u Njujorku kada je ubijen. Bio sam sam i setio sam se da me je, negde 1991, sa njim upoznao Vojislav Koštunica. Sećam se i da je Zoran, videvši me, Koštunicu pitao:

'Ko ti je ovaj?'

Da, imao sam sreću da mi dosadašnji život obeleže ova dva velika čoveka, ali ne možete biti srećni ako to isto nisu ljudi oko vas. A kako danas da budem srećan? Vi, ja, bilo ko od nas!" - pita se profesor Nikola Samardžić.

...DANI: Kada već pominjete 12. mart i ubistvo Zorana Đinđića, vidjeli ste da je bivši šef KOS-a Aca Tomić, koji je tužio državu Srbiju zbog hapšenja tokom akcije Sablja, juče dobio presudu kojom se država obavezuje da mu, kao nadoknadu, isplati 70.000 eura zbog stotinu dana provedenih u zatvoru?

Nikola SAMARDŽIĆ: Video sam. Kao učesnici u Đinđićevom ubistvu, čiji su susreti sa vođama Zemunskog klana utvrđeni tokom akcije Sablja, i Tomić i Rade Bulatović, sadašnji šef BIA-e, su nagrađeni. To je politička poruka. Sud koji sudi Đinđićevim ubicama nije imao snage da na suđenje pozove Koštunicu kao svedoka. Tužilaštvo je, uprkos dokazima, odustalo od procesuiranja Bulatovića i Tomića. Srbija se od 6. oktobra 2000. kuva u ruskom loncu i prilagođava potrebama nomenklature koja njom jako dugo vlada.

DANI: Na koju nomenklaturu mislite?

Nikola SAMARDŽIĆ: Nereformisana vojska, policija, crkva, sudovi, institucije kulture - akademija, univerzitet…To je kontinuitet pogrešne politike. U momentima njenog trijumfa vi čak nemate utisak da ovde ljudi na to reaguju oduševljenjem. Izuzev u policijskim stanicama i kafanama u kojima se okupljaju pristalice DSS-a, u Srbiji niko nije slavio 12. mart. Kasnija pobeda Borisa Tadića značila je posthumnu pobedu politike koju je personifikovao Đinđić. Uprkos tome, iako ne uvek na vlasti, ovde je dominantna ona politika čiji je cilj da Srbija trajno ostane van konteksta evropske civilizacije. Danas se ona manifestuje kroz protivljenje osloncu Srbije u EU i o tome smo već govorili. U doba Crne ruke, ta politika se manifestovala kroz protivljenje osloncu Srbije na Austriju; u doba Aleksandra Rankovića, to je bilo protivljenje ekonomskim reformama koje su počele 1965. godine, ali i otpor struji koja je Jugoslaviju 1948. i 1949. odvojila od SSSR-a. Kasnije, 1983, Rankovićeva sahrana je predstavljala prve velike demonstracije u Srbiji

Nikola Samardžić:...U našim istorijskim čitankama su o Solunskom procesu iz 1917. godine, koji je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević vodio protiv Apisa, pisane jadikovke, i to nad sudbinomčoveka koji je bio ubica kao i Aleksandar Ranković i koji je mislio da može okrenuti kurs srpske politike nakon majskog prevrata 1903. Govorim o Apisu. Slično je sa Dobricom Ćosićem. Njegovo razilaženje s Titom 1968. je bilo posledica nezadovoljstva zaustavljanja Rankovićeve represije na Kosovu. Ćosić je ubrzo počeo da razara institucije srpskog društva, koje su najpre dale podršku Miloševiću, a onda podržale Koštunicu. Eto, to je kontinuitet o kome vam govorim

DANI: Stotinu hiljada ljudi na sahrani šefa zloglasne UDBA-e!

Nikola SAMARDŽIĆ: Očigledno u Srbiji postoji jedan broj ljudi koji podržava organizovanu zločinačku politiku. Ne samo prema susedima nego i onim slojevima u Srbiji koji se toj dominantnoj politici protive.

DANI: Zanimljivo je da akademik Dobrica Ćosić, "otac nacije", do današnjeg dana ne može da prežali politički pad policajca Aleksandra Rankovića, dok se njegov glas protesta nije mogao čuti kada je uklonjen Milovan Đilas! Ili je i to logično?

Nikola SAMARDŽIĆ: Naravno, govorimo o kontinuitetu. U našim istorijskim čitankama su o Solunskom procesu iz 1917. godine, koji je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević vodio protiv Apisa, pisane jadikovke, i to nad sudbinom čoveka koji je bio ubica kao i Aleksandar Ranković i koji je mislio da može okrenuti kurs srpske politike nakon majskog prevrata 1903. Govorim o Apisu. Slično je sa Dobricom Ćosićem. Njegovo razilaženje s Titom 1968. je bilo posledica nezadovoljstva zaustavljanja Rankovićeve represije na Kosovu. Ćosić je ubrzo počeo da razara institucije srpskog društva, koje su najpre dale podršku Miloševiću, a onda podržale Koštunicu. Eto, to je kontinuitet o kome vam govorim.

DANI: Dobrica Ćosić je nedavno ponovo "aktiviran", i to pričom da je Đinđić, nekoliko mjeseci prije ubistva, često kod "oca nacije" dolazio po savjet oko rješavanja problema Kosova, iz čega Ćosićizvlači zaključak da Zoran Đinđić nije ubijen kao reformator, već kao Srbin.

Nikola SAMARDŽIĆ: To nije slučajno. Već 6. oktobra tadašnji ruski šef diplomatije Igor Ivanov na tajnom sastanku u rezidenciji bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije objasnio je Miloševiću da je Koštunica njegov alter ego. Tvrdnjama koje navodite, Ćosić pokušava da ospori svedočenje Bebe Popovića o tome da je u pripremi ubistva Zorana Đindjiča učestvovala jedna strana država i da ga okrene na taj način da ispadne da "strana država" nije Rusija, nego EU i SAD. To prljavo "svedočanstvo" je bilo jedna u nizu priprema aktuelne putinizacije Srbije, ali i putinizacije dela BiH...

...DANI: Zašto mislite da Srbija mora prva da prizna nezavisnost Kosova?

Nikola SAMARDŽIĆ: Zato što bi na taj način Srbija učinila dobru gestu prema Albancima, prema kojima je dugo negovala krajnje rasistički odnos, koji je kasnije generisao rasizam Albanaca prema Srbima.

DANI: Koji vremenski period podrazumijevate pod tim - dugo? Koliko dugo?

SAMARDŽIĆ Najmanje od 1912. godine, kada je Srbija morala da zaključi da Kosovo više nije ta mitska teritorija zbog koje je povela balkanske ratove. Drugi razlog zbog čga mislim da je Srbiji neophodno da prva prizna nezavisnost Kosova je to što bi ta čnjenica označla poslednju etapu raspada Jugoslavije koju je pokrenula zvaniča beogradska politika. Pored toga, priznanjem nezavisnosti bio bi osporen koncept države kao autoriteta istovremeno, taj čin   označio obnavljanje, pre svega ljudskih, a onda i ekonomskih, političkih, kulturnih i svih drugih odnosa sa ljudima koji tamo žive. Gesta priznanja bi, najzad, Srbiju kvalifikovala kao otvoreno i demokratsko društvo.

DANI: A onda primorala i kosovsko društvo da se transformiše na isti način.

Nikola SAMARDŽIĆ: Tačno! Najbolji način da osporite tradicionalnu albansku politiku,a to je vrlo važno i za samo kosovsko društvo, je da Srbija učini ovo o   čemu govorim. Nema brzih reformi. Danas veliki procenat Albanac želi da napusti Kosovo i za takvo stanje nije samo Beograd kriv. Treba se i toga osloboditi. Pokušaj  nalaženja opravdanja za sve loše, na Balkanu svi vode politiku "ko je prvi počeo". To otvara vrata pakla.

DANI: Ima li političara u Srbiji koji ima realnu političku moć, koji bi danas bio spreman da Kosovu prizna nezavisnost?

Nikola SAMARDŽIĆ: Niko ovde na tako nešto nije spreman, i to je jedan od simptoma koji pokazuje nespremnost Srbije da se transformiše. Mi imamo ekonomske interese na Kosovu i sa Albancima moramo biti partneri. Albanci imaju potrebu za infrastrukturom koja bi poslužila njihovim evropskim integracijama i onda je bolje da im sami ponudimo tu infrastrukturu: institucije, univerzitete… Ako im u tom smislu ne pomognemo, pomoć će tražiti na nekoj drugoj strani. Svima je potrebna saradnja. Zato je ne Rusija, nego EU za Balkan najprihvatljivije rešenje. Nažalost, izgleda da Srbija, Crna Gora i BiH za to još uvek nisu spremne. Vlade u tim zemljama vode politiku koja ide u jednom potpuno suprotnom smeru, smeru putinizacije...

...DANI: Pomenuli ste genocid u Srebrenici. Jednom ste rekli da Srbija i RS moraju da prodju kroz proces denacifikacije. Ko bi mogao da bude srpski Vili Brant?

Nikola SAMARDŽIĆ: Bilo bi logično da to bude predsednik. Medjutim, Boris Tadić nikada nije rekao da je politika genocida, u čijem je kreiranju učestvovao i njegov otac, bila zvanična politika Srbije. Ako se u političkom smislu ne odreknemo svojih roditelja, nećemo biti u stanju da stvorimo budućnost za našu decu. To je normalna smena generacija u svim društvima, a ne samo onoga koje je, kao naše, počinilo genocid. Denacifikacija podrazumeva temeljnu reformu društva. Moramo da promenimo kulturni kod, a to je proces koji ne počinje niti se završava formalnim izvinjenjem. Pitanje je da li je Nemačka i kada taj proces završila. Vili Brant je otišao u Varšavski geto 25 godina posle završetka Drugog svetskog rata. Možda je onda mnogo od Srbije očekivati da taj proces tako brzo završi.

DANI: Kažete da predsjednik Srbije, u političkom smislu, mora da se odrekne svog oca, akademika Ljubomira Tadića. Stavovima koje danas iznosite, da li ste se Vi odrekli svog?

Nikola SAMARDŽIĆ: Političkikih ideja svog oca sam se odrekao dok je još bio živ. Moj otac je smatrao da nemam prava da delim njegovo političko mišljenje i na taj način od sebe pravim njegovog klona. Da ga u tom smislu nisam poslušao, siguran sam da bi se on odrekao mene. Ne smeta mi kada se otimamo i svojatamo ličnosti koje su u istoriji, kulturi, nauci ili politici ove zemlje bile važne. Hoću da kažem da nemam ništa protiv kada moji politički protivnici svojataju ideje mog oca, iako bih više voleo dačitaju ono što je on pisao dok je racionalno razmatrao prošlost, sadašnjost i budućnost, nego ono o čemu je govorio kada je potpao u stanje koje je bilo u vezi sa bolešću od koje je umro. Bile su to dve različite ličnosti, meni podjednako bliske i ja na to imam pravo...

DANI: Ako govorite o svom javnom angažmanu, mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od Pogleda do Peščanika? Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u novinama kakve su bili Pogledi?

Nikola SAMARDŽIĆ: Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte.

DANI: Da li Vam je podsjećanje na Poglede neprijatno?

Nikola SAMARDŽIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su Pogledi. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikada nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim novinama.To sam i uradio 1994.

DANI: Šta ste uradili?

Nikola SAMARDŽIĆ: Pomogao sam jednom čoveku, Bošnjaku, čije ime ne želim da pomenem.

Izvor: Svedok, http://vladandinic.blogspot.com/